Оригинални научни рад 821.111-2.09 Черчил К.

Јелена Стојановић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

ПИСАЊЕ И / ИЛИ РЕВОЛУЦИЈА: ДРАМА КЕРИЛ ЧЕРЧИЛ „БОЛНИЦА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“

Посматрано у контексту културолошке трансформације коју у свом делу „Путир и оштрица“ износи Ријан Ајслер, а која се заснива на прелазу са „партнерског модела“ на „доминаторски модел“ друштвеног уређења, рад се бави начинима на које модерно друштво идеолошки индоктринира, експлоатише и деградира човека данашњице. У складу са хипотезом Наоми Волас да писање треба да буде вид трансгресије и да потрага за истином јесте циљ уметности, рад ће на примеру драме „Болница у време револуције“ Керил Черчил и дела Франца Фанона „Презрени на свијету“ покушати да испита на који се начин колонијализам може посматрати као један од облика манифестације друштвеног уређења које Ријан Ајслер карактерише као „доминаторски модел“, а чији је симбол оштрица. Такође, у контексту запажања Емеа Сезера и Харолда Пинтера, у раду ће се испитивати и начини на које се нацизам, империјализам и колонијализам могу довести у међусобну везу, како би се трауме које деструктивни системи изазивају што јасније уочиле и што успешније избегле. Кључне речи: културолошка трансформација, колонијализам, оштрица, болница, револуција

„ПУТИР И ОШТРИЦА“ Могло би се рећи да је модерно доба време које неминовно захтева ревизију истине, њено прилагођавање и обликовање не би ли се конструисала прича која иде у корист моћи и коју моћ производи. Ове су ревизије, истина, веома често последице детаљно осмишљених стратегија, вешто скривених у наборе свакодневице, чија је суштина да скрену пажњу са онога што се не треба видети или се треба заборавити. Таква је и данашњица: у њој је човек окружен телима заоденутим у неонске боје, телима која се брзо помичу и промичу, претапајући се у неодређено и мутно шаренило осмишљено да помути поглед и одвуче пажњу, а у хоризонт неба, попут значки, пободени су билборди прекривани стакленим празним очима порцуланских лутака са порцуланским зубима, вештачким ноктима, лажним теном и извајаним телом. Њихова је сврха истоветна а порука јасна – гледајте нас, лепше смо од истине.

1 [email protected] Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

63

Јелена Стојановић

Тенденција да се истина преобликује, не би ли је могли употребити они који је, конструишући садашњост, користе за оправдање својих поступака, није новијег датума. Напротив, то је традиција која прати људску цивилизацију хиљадама година уназад, а да би се иста могла разумети и да би се мотиви који су довели до њеног увођења и одржавања све до данашњег дана могли увидети, потребно је да се прошлост преиспита и истражи. Дакле, неопходно је вратити се на почетак и ухватити нит која ће, уколико се буде пажљиво и стрпљиво пратила, размрсити клупко светске историје, и открити какав је простор оставила за развој људске природе и људских потенцијала. Разумети свет данашњице немогуће је без поимања поступака који су свет, какав познајемо и видимо, креирали, а без разумевања прошлости и реконструисања пута који је човечанство довео до тачке на којој се сада налази, не може се разумети ни будућност која долази. Управо се овом путањом креће ауторка Ријан Ајслер у свом делу „Путир и оштрица“ где у светлу нових археoлошких закључака и достигнућа, указује на чињеницу која се често превиђа – прошлост се, као што је то до сада небројено пута био случај, прелама кроз призму садашњости, те се о њој на основу садашњости и суди. Ови судови, међутим, нису увек истинити, а ни поуздани, будући да мерна јединица којом човек модерног доба процењује реалност која га окружује не мора нужно да буде погодна или употребљива за процењивање прошлости. Другим речима, модел друштва и друштвеног уређења који преовладава људском историјом, а који се заснива на принципу доминације јачег, није и једини принцип друштвеног уређења, већ има и своју алтернативу, противтежу која се, уколико се ствари другачије поставе и уколико се мерна јединица за процењивање прошлости промени, отвара на хоризонту људског знања. Ајслерова, стога, сматра да „ако се ослободимо преовладавајућих модела стварности, јасно је да постоји друга алтернатива: да могу постојати друштва у којима појам разлике није нужно изједначен са појмовима инфериорности или супериорности.“2 (Eisler 1998: 17) Друштвеном уређењу које познаје човек данашњице Ајслерова супротставља модел и означава га термином „партнерски модел“3 који, према налазима археолога попут Марије Гимбутас (а које Ајслерова наводи) карактерише равноправна подела рада, уједначен социјални статус и обожавање култа који је био блиско повезан са женским принципом, принципом рађања и обнове. Овај модел друштвене организације протезао се од палеолита, преко неолита, а свој је врхунац имао у Минојској култури Крита. „На Криту, последњи пут у забележеној исто2 „if we free ourselves from the prevailing models of reality, it is evident that there is another alternative: that there can be societies in which difference is not necessarily equated with inferiority or superiority.“ (Овај, као и остале наводе у тексту, превела је ауторка рада Јелена Стојановић.) 3 „partnership model“

64

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



рији, дух хармоније између жена и мушкараца као веселих и једнаких учесника у животу изгледа да преовладава.“4 (31) Развијајући и елаборирајући принцип друштвеног уређења које се заснива на равноправној подели рада, Ајслерова износи закључак да је концепт матријархата, за који се сматрало да се заснивао на доминацији жена над мушкарцима, заправо погрешно схваћена идеја друштвеног уређења изведена на основу модела патријархата. То јест, Ајслерова тврди да „посматрано са чисто аналитичког или логичког становишта, примат Богиње – у чијем су средишту биле вредности представљене способностима за одгој и поновно стварање оваплоћених у женском телу – не оправдава закључак да су жене овде доминирале над мушкарцима.“ (27)5

Плес богиња-пчела, из књиге М. Гимбутас Богиње и богови Старе Европе

Марија Гимбутас

Дати принцип друштвеног уређења потом бива замењен патријархалним моделом чији би се симбол, према Риjан Ајслер, могао означити симболом оштрице. Овај модел социјалног уређења донеће промену колосалних размера, а оштрица ће, вођена принципом доминације јачег, створити друштва у којима за слабије често нема ни места, ни милости. Таква друштвена уређења, без обзира на ком се делу планете налазила, организована су по истом принципу. „Оно што је свима њима било заједничко јесте доминаторски модел друштвене организације: друштвени систем у коме је мушка доминација, мушко насиље, и уопш4 „In Crete, for the last time in recorded history, a spirit of harmony between women and men as joyful and equal participants in life appears to pervade.“ 5 „looked at from a strictly analytical or logical viewpoint, the primacy of the Goddess – and with the centrality of the values symbolized by the nurturing and regenerating powers incarnated in the female body – does not justify the inference that women here dominated men.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

65

Јелена Стојановић

тено говорећи хијерархијска и ауторитарна друштвена структура била норма.“6 (44) Културолошки заокрет који је начињен прелазом са једног на други модел друштвене организације, то јест, замена женског принципа мушким – путира оштрицом – можда се најраније може уочити у Есхиловој „Орестији“, која, како Ајслерова сматра, бележи овај историјски прелаз и показује како и последњи темељи некада партнерског модела друштва попуштају и бивају замењени новим моделом. У поглављима насловљеним „Стварност је окренута наглавачке: I део“7 (7889) и „Стварност је окренута наглавачке: II део“8 (90-103), Ријан Ајслер приказује етапе током којих је дата културолошка трансформација извршена. Како се на примеру „Орестије“ може увидети, она започиње настојањем да се веза између мајке и детета прекине, а улога жене као даваоца живота негира: ова тежња изражена је у ставу – убиство мајке није злочин. Но, културолошка трансформација приказана у Есхиловој драми представља само почетак промене која ће у наредним годинама наступити, а резултираће нестајањем некадашњег култа Богиње. Симболи који су представљали овај култ, у времену након „Орестије“, бивају постепено претворени у сопствени антоним (попут симбола змије који у култу Богиње има значење које се битно разликује од оног које добија у хришћанској митологији), а значај жене, истоветно као и значај Богиње, бива маргинализован. Свет Богиње коју је симболизовао путир, на овај начин, бива преобраћен у свет Бога чији је симбол – оштрица. Овакав принцип социјалне организације одржао се све до данас. У складу са сопственим симболом деловао је попут оштрице – брутално и хируршки прецизно одстрањен је сваки траг заједнице која се некада заснивала на хуманости и једнакости. Иако је принцип деловања оваквог друштва остао непромењен кроз векове, начини на које се сила испољавала, понекад отворено, а понекад притајено, били су веома маштовити и разноврсни. Cимбол оштрице утискивао ce у људску свест и клеcao друштво контраста, дуалитета сачињеног од оних који владају и оних над којима се влада. Служећи се често веома перфидним методама, друштво које је у својој основи имало начело силе уместо начела

6 „The one thing they all had in common was a dominator model of social organization: a social system in which male dominance, male violence, and a generally hierarchic and authoritarian social structure was the norm.“ 7 „Reality Stood on Its Head: Part I” – Ово поглавље се састоји од одељака битних за разумевање културолошке трансформације: „Убиство мајке није злочин“ („Mother-Murder Is Not a Crime“), „Доминаторски и партнерски модел“ („The Dominator and Partnership Model“), „Метаморфоза мита“ („The Metamorphosis of Myth“) 8 „Reality Stood on Its Head: Part II“ који чине одељци такође битни за разумевање културолошке трансформације: „Преусмеравање цивилизације“ („The Rerouting of Civilization“), „Одсуство Богиње“ („The Absence of Goddess“), „Секс и економија“ („Sex and Economics“), „Морал доминатора“ („Dominator Morality“), „Знање је лоше, рађање је прљаво, смрт је света“ („Knowledge Is Bad, Birth Is Dirty, Death Is Holy“)

66

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



мира, успело је, пажљиво и спретно вођеном политиком, да успава и заведе човечанство. Било је, међутим, увeк оних који су устаjaли против силе и окретaли се људима којима је помоћ потребна, методама које нису биле својствене друштву оштрице. Ајслерова (124) подсећа да је „Исус одавно признат као једна од највећи духовних личности свих времена. По било ком критеријуму врлина, личност портретисана у Библији испoљaвалa je изузетно висок ниво осећајности и интелигенције као и храбрости да се чак и по цену сопственог живота супротстави успостављеној власти и устане против суровости, угњетавања, и похлепе“9 (124) Модерно друштво је такође изнедрило уметнике који су кренули oвим путем. Kористећи се речима уместо оружјем, oни истрајавају у борби да се истина отме од заборава, да се човек пробуди из сна и да се пропаганда, cмишљeнa да у стање сна и доведе, одбаци и негира. Овакви су аутори, залажући се за неприкосновено право на истину и хуманост, својим делима настојали да у привиднo складнo саткану мелодију унесу дисонанцу, тоновe који одскачу, парају уши и нагоне очи да виде штa је скривено у магли обманa. Харолд Пинтер (2005) сматра да се „политички језик, како га користе политичари, не усуђује да зађе ни на једну од ових територија, будући да је већина политичара, према доказима који су нам доступни, заинтересована не за истину, већ за моћ и очување те моћи. За очување те моћи преко је потребно да људи остану у незнању, да живе не знајући истину, чак ни истину о сопственим животима. Оно што нас окружује је дакле пространа таписерија лажи, којима се хранимо“ 10 Управо је ткање ове „простране таписерије лажи“, о којој Пинтер говори у својој Нобеловој беседи, један од начина на који сила налази оправдање да и даљe тлачи и ниподаштава. Тако се, према његовим речима, инвазије великих сила обављају под плаштом наводне хуманости и човекољубља. Борба за људска права, мир и благостање у свету, постају, иронично, синоними за најсуровија угњетавања која се врше зарад остваривања економске и социјалне доминације. Пинтер (Ibid.) о политици САД износи следеће: „Донели смо мучења, касетне бомбе, осиромашени уранијум, безбројне чинове насумичних убистава, патњу,

9 „Jesus has long been recognized as one of the greatest spiritual figures of all time. By any criterion of excellence, the figure portrayed in the Bible displays an exceptionally high level of sensitivity and intelligence as well as the courage to stand up to established authority and, even at the risk of his life, speak out against cruelty, oppression, and greed.“ 10 „Political language, as used by politicians, does not venture into any of this territory since the majority of politicians, on the evidence available to us, are interested not in truth, but in power and in the maintenance of that power. To maintain that power it is essential that people remain in ignorance, that they live in ignorance of the truth, even the truth of their own lives. What surrounds us therefore is a vast tapestry of lies, upon which we feed.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

67

Јелена Стојановић

понижење и смрт људима Ирака и то назвали „увођењем слободе и демократије на Блиски исток“. “ 11 Но, политика САД је само продужетак традиције коју друштво засновано на принципу оштрице практикује и примењује вековима. На овај се начин кристално јасно може разумети веза коју Еме Сезер успоставља између нацизма и колонијализма. Oн истиче да je друштвено уређење које налази начине да оправда колонизацију, експлоатацију и тлачење – уређење које ће неминовно изродити Хитлера и дoдаje: „Да, вредело би клинички проучити, до танчина, кораке које су подузели Хитлер и хитлеризам и обелоданити веома угледном, веома хуманистички настројеном, веома хришћанском буржују двадесетог века да иако није тога свестан, носи Хитлера у себи, да Хитлер станује у њему, да је Хитлер његов демон, да је ако бесни против њега, недоследан и да, у суштини, оно за шта не може да опрости Хитлеру није злочин сам по себи, злочин против човека, није понижење човека као таквог, већ је то злочин против белог човека, понижење белог човека, и чињеница да је применио на Европу колонијалне процедуре које су до тада биле резервисане искључиво за Арапе из Алжира, кулије из Индије, и црнце из Африке.“12 (Césaire, 2000: 3) Паралеле које се могу повући између нацизма и колонијализма и њихов узрочно-последични однос, о коме уметници попут Сезера говоре, довoдe до закључка да су масовна уништења, која попут црних рупа зјапе из прошлости и чије гравитационо поље прети да у себе увуче све остало, ништа друго до модус понашања друштвеног система у коме се велича симбол оштрице. Понављање прошлости, варирање истог друштвеног обрасца кроз историју, указује на шему и систем који има своју унутрашњу логику од које се не одустаје – постоји онај који влада и постоји онај над којим се влада. Друштва која владају или теже доминацији често за своје поступке налазе имена и оправдања чија је сврха прикривање и маскирање прaвог и јединог циља њиховe aкциje. О тaквој пракси говори Сартр, у предговору за Фаноново делo „Презрени на свијету“, скрећући пажњу на контрадикторности које откривају лицемерје и праву природу датог социјалног уређења: „Каквог ли брбљања: једнакост, братство, љубав, част, домовина, и не знам што још не? То

11 „We have brought torture, cluster bombs, depelted uranium, innumerable acts of random murder, misery, degradation and death to the Iraqi people and call it “bringing freedom and democracy to the Middle East“. ����������������������������������������������������������������������������������������������������������� „Yes, it would be worthwhile to study clinically, in detail, the steps taken by Hitler and Hitlerism and to reveal to the very distinguished, very humanistic, very Christian bourgeois of the twentieth century that without his being aware of it, he has a Hitler inside him, that Hitler inhabits him, that Hitler is his demon, that if he rails against him, he is being inconsistent and that, at bottom, what he cannot forgive Hitler for is not crime in itself, the crime against man, it is not the humiliation of man as such, it is the crime against the white man, the humiliation of the white man, and the fact that he applied to Europe colonialist procedures which until then had been reserved exclusively for the Arabs of Algeria, the coolies of India, and the blacks of Africa.“

68

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



нас није пријечило да истодобно држимо расистичке говоре – прљави црнац, прљави Жидов, прљави Арапин.“ (Сартр 1973: 18) Колонијализам је дуго био представљан као хумани чин, а тврдње да је цивилизована Европа колонијализмом донела цивилизацију афричким народима ретко су довођене у питање. Уместо тога, систем оштрице охрабривао је ширење, „простране таписерије лажи“ која је почела да обухвата све разноврсније и обимније аспекте социјалне реалности. Бивају кооптиране и уметности: постоји стални притисак да се и оне сведу на средства за обману и успављивање човечанства као вид седатива за узнемирену савест која нестаје како се „таписерија лажи“, на рачун ње, повећава. „Већина белих уметника Запада не мора да буде „политички ангажована“, јер су обично, било да то знају или не, потпуно наклоњени најрепресивнијим силама на свету данас,“13 (Baraka 1967: 3) коментарише ову појаву амерички песник Амири Барака. Стога је неопходно да уметност поново заузме своју улогу у откривању истине и престaне да буде талац моћних којима, како каже Адријен Рич, служи као украс на трпези.14 Уметност мора проговорити јер би ћутање био луксуз који човечанство себи не може да дозволи; тишина, на коју често бива приморана, заправо је стратегија моћи која ствара простор сили да поново неометано делује. Како Сартр (1973: 20) сматра „aко је читав режим, укључујући и ваше ненасилне мисли, увјетован стољетним тлачењем, онда ваша пасивност служи једино да вас сврста на страну угњетача.“ Уколико би уметност ћутала, одустала од истине и служила као украс на столовима оних који себи могу да је приуште, тада би се, као што се то у историји човечанства много пута до сада догодило, створили услови да сила поново преузме контролу над историјом и понови догађаје од којих су Други светски рат и рат у Вијетнаму, само неки од многобројних примера. Стога је препорука Џемса Болдвинa, упућена 1970. године, од исте важности и данас: „Будући да живимо у времену у коме је тишина не само злочиначка већ и самоубилачка, ја сам правио што сам више буке могао, овде у Европи, на радију и телевизији; – да будeм прецизан, управо сам се вратио из земље Немачке коју је нема већина не тако давно учинила озлоглашеном.”15 (Baldwin 1970) Стога, проговорити значи упустити се у борбу чија је коначна победа буђење, модус пробоја до друге стране, преступ, трансгресија – да употребимо термин америчкe списатељицe Наoми Волас. Трансгресија, ��������������������������������������������������������������������������������������������������������� „Most white Western artists do not need to be “political”, since usually, whether they know it or not, they are in complete sympathy with the most repressive forces in the world today.“ ����������������������������������������������������������������������������������������������������� „There is no simple formula for relationship of art to justice. But I do know that art - in my own case the art of poetry - means nothing if it simply decorates the dinner table of power which holds it hostage.“ (Rich 1997) �������������������������������������������������������������������������������������������������� „Since we live in an age which silence is not only criminal but suicidal, I have been making as much noise as I can, here in Europe, on radio and television – in fact, have just returned from a land, Germany, which was made notorious by a silent majority not so very long ago.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

69

Јелена Стојановић

за коју се Воласова залаже, јесте вид информисаног и свесног преступања, намерног прелаза са увреженог говора на писање као чин слободнoг изборa и изборa слободe. Испитујући однос драмских писаца наспрам сила моћи Воласова у свом тексту закључује да је неопходно натерати (младе) писце да слободно мисле, а да ће они, како каже ауторка, охрабрени да „копају“, сигурно „пронаћи тело“, скривено иза конструисаних информација којe сe пласираjу. Воласова инсистира на писању које разoткрива механизме обмане истовремено представљајући пут до бољег разумевањa улоге коју у поменутим механизмима имају становници савременог друштва, јер како каже „ми живимо у култури која је непријатељски расположена према креативности и оригиналној мисли која не служи капитализму, империји, и најштетнијим нуспроизводима ових сила: расизму, хомофобији, класној дискриминацији и сексизму.“16 (Wallace 2007:1) Истовремено, Воласова се залаже и за продирање до саме сржи човековог унутрашњег бића, до које се може допрети једино разумевањем и сецирањем најпре себе. Oвaква дисекција је заправо покушај да се поново пронађе и осветли оно људско у човеку, да се са разина микроанализа схвате и механизми деловања макрокосмоса. „Трансгресија је, између осталог, сецирање сопствене личности и откриће пространијих светова,“17 (Ibid.) Другим речима, позив Воласове на писање као вид трансгресије је позив да се пружи отпoр моћи и дâ реч онима који нису у позицији да било шта кажу. Истовремено, то је и настојање да се моћ речи искористи у добре сврхе, и да реч, подупрта идејом хуманости, повеже људе и делује за људе, а не против њих. Управо оваквa идеја – да се ангажовањем може допрети до оних који су неправедно потиснути на маргине, кao и да се о неправди коja je нанетa маргинaлизoвaнима не сме и не треба ћутати – уочљива je у есеју „Револуционарно позориште“ Амири Бараке: „Револуционарно позориште мора да оптужи и нападне све што може да буде оптужено и нападнуто. Оно мора да оптужи и нападне зато што је то позориште жртава. Оно гледа у небо очима жртве, и покреће жртве да увиде снагу у својим умовима и својим телима,“18 (Baraka 1965:1) На овај начин, ангажoвана уметност постаје позив да се уcтaнe прoтив силa којe тлачe и злоупотребљавају. Уметници-активисти воде сопствену револуцију која отвара живе ране на систему тиме што предочава његове нелогичности и недocлeднocти. У том светлу се може разумети и дело ауторке Керил Черчил „Болница у време револуције“ 16 „For we live in a culture that is hostile to creativity and original thought that does not serve capitalism, empire, and the most virulent by-products of those forces: racism, homophobia, classism and sexism.“ 17 „Transgression is, among other things, a dissection of one’s self and a discovery of larger worlds.“ 18 „The Revolutionary Theatre must Accuse and Attack anything that can be accused and attacked. It must Accuse and Attack because it is a theatre of Victims. It looks at the sky with victim’s eyes, and moves the victims to look at the strength in their minds and their bodies.“

70

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



које реактуализацијом и поновним испитивањем једног историјског догађаја – алжирске револуције као борбе за независност19 – даје сјајан новији пример делања „друштвeнoг системa оштрице“. „БОЛНИЦА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ Дрaма „Болница у време револуције“ заснива се у великој мери на лику и делу Франца Фанона, а ауторка му и сама одаје признање следећим уводним пасусима: „Драма је делимично заснована на петом поглављу Презрених на свијету (Les Damnés de la terre) Франца Фанона, а такође дугује пуно делима Р. Д. Лаинга. Фанон је рођен 1925. године на Мартинику. Студирао је медицину у Француској и био именован за управника психијатријског одељења Блида-Џојнвил болнице, у Алжиру, 1953. године. Почео је да помаже побуњеницима и 1956. године је поднео оставку у болници да би радио за ФЛН и написао L’An V de la Révolution Algerienne и Les Damnés de la terre. Умро је од леукемије 1961, годину дана пре него што је Алжир стекао независност.“ 20(Churchill 1990: 90-146) Она гради лик лекара, протагонистe поменуте драме на основу Фанонових аутентичних радова, оживљавајући на сцени ситуације из његовог живота које oн анализира и документује у књизи „Презрени на свијету“. Између тa два дела се, стога, могу повући значајне паралеле. ФРАНЦУСКА У АЛЖИРУ Један од најважнијих ликова драме „Болница у време револуције“ је лекар Франц Фанон, чија је улога у делу двострука. Наиме, Черчилова га користи како би представила обе стране револуције, будући да је доктор са револуцијом повезан подједнако и на професионалној и на емоционалној равни. Иако је текст који изговара знатно мањи од текста 19 Oружани национални устанак алжирског народа против владавине француског колонијализма у коме се желела задобити независност Алжира. Алжирски рат за независност трајао је од 1. новембра 1954. до 19. марта 1962. године. �������������������������������������������� „The play is partly based on Chapter 5 of The Wretched of the Earth (Les Damnés de la terre) by Frantz Fanon, and also owes a lot to the writings of R.D. Laing. Fanon was born in 1925 in Martinique. He studied medicine in France and was appointed head of the psychiatric department of the Blida-Joinville Hospital, Algeria, in 1953. He began helping the rebels and in 1956. resigned from the hospital to work for the FLN, and wrote L’An V de la Révolution Algerienne and Les Damnés de la terre. He died of leukaemia in 1961, a year before Algerian independence.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

71

Јелена Стојановић

који изговарају остали ликови, он је ипак кључни носилац драме. Ограниченост његових репликa омогућава осталим ликовима да говоре, да о револуцији изнесу своје ставове и представe је из више различитих угловa. Постављајући на сцену лекара Фанона (који готово у сваком појављивању, и над сваким ликoм обавља лекарскe прегледe) Черчилова успева да продре у унутрашњи свет активних и пасивних учесника револуције и дoчaрa начине на којe она делује на различите индивидуе. Доима се, стога, да je ауторка драму сместила у идеални просторни оквир, јер joj психијатријска установа и психијатријски прегледи који се тамо врше, омогућавају да у први план стави унутрашњи свет ликова, али и да проблематизује појам (менталног) здравља читаве западне цивилизације. Управо из поменутог разлога, у овој психијатријској институцији се налазе пацијенти представници обеју страна револуције, сви повређени и дестабилизовани. Широки спектар ликова, представника зараћених страна, који се на простору психијатријске установе још једном сукобљавају, истовремено je и својеврстан оглед којим Черчилова, путем интимних исповести ликова, испитује саму прирoду лудила. У болници су смештени, трауматизовани и болесни, и мучитељ и његова жртва. Њихов је однос – однос сила акције и реакције: сила коју мучитељ примењује делује повратно, рањавајући и њега самог. Последице друштвеног уређења које је произвело ову дијаду представљене су као подједнако сурове за оне који владају, као и за оне над којима се влада. Сличан аргумент проналазимо и у промишљањима о колонијализму Фаноновoг учитеља, Емеа Сезерa. У „Дискурсу о колонијализму“ каже: „Најпре морамо размотрити како колонизацији полази за руком да децивилизује колонизатора, да га учини нечовечним у правом смислу те речи, да га деградира и у њему пробуди потиснуте нагоне: похлепу, насиље, расну мржњу, и морални релативизам; морамо показати да сваки пут када је одсечена глава или извађено око у Вијетнаму, а у Француској они прихвате ту чињеницу, сваки пут када је девојчица силована, а Мадагаскарац мучен и у Француској прихвате ту чињеницу – цивилизација задобија још један тежак терет, догоди се свеопшти узмак, наступи гангрена и центар инфекције почне да се шири; на крају свих споразума који су прекршени, свих лажи које су пропагиране, казнених експедиција које су толерисане, затвореника који су везивани и „испитивани“, свих патриота који су мучени, на крају свеколиког расног поноса који је охрабриван, хвалисавости која је приказана, отров бива убризган у вене Европе

72

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



и полако али сигурно, континент креће ка дивљаштву.“ 21 (Césaire 2000: 2-3) Учестали развој душевних болести би се, стога, могао посматрати и као један од нуспроизвода друштва оштрице, будући да се може уочити узрочно-последична веза између ратног стања и њихових појава. О овоме говори и Фанон: „Након првога и другога свјетског рата јавиле су се многобројне публикације о менталној патологији бораца који су судјеловали у ратним акцијама и цивилног становништва које је било жртва бјежања и бомбардирања.“ (Фанон 1973: 155) Но, настанак датих психолошких поремећаја, каo облик негативног деловања силе, није карактеристичан само за стање ратова и оружаних сукобa. Напротив: „Чим у раздобљу колонизације, кад још не пријети оружани отпор, зброј штетних узбуђења пријеђе одређену границу, руше се одбрамбени механизми колонизираних и они у великом броју доспијевају у психијатријске болнице. У том, дакле, мирном раздобљу успјешно проведене колонизације долази до тешких и значајних друштвених болести које су изравна посљедица потлачености.“ (154) Болесници, чије случајеве Фанон износи и анализира, подељени су, према типовима болести којe их погађају, на четири серије означене словима А (у коју спадају болесници који имају знакове душевних поремећаја реактивног типа), Б (чији су психички поремећаји настали као последица атмосфере зараћеног стања које је владало у Алжиру), Ц (чији се психолошки поремећаји јављају као последица мучења), и серије Д (у коју су сврстани пацијенти са психо-соматским поремећајима). (157-199) Међутим, за драму Керил Черчил су од посебне важности случајеви које Фанон сврстава у категорије А, Б и Ц, на основу којих oнa гради ликове у својој драми. У њеној интерпретацији, поменуте категорије, као и неки од посебних случајева који су у читавом овом одељку разматрани, постају представници типова психолошких поремећаја које стање колонијалног рата може да изазове. Деперсонализација ликова која се у драми Черчилове може уочити у изостављању њихових личних имена (којa су у Фаноновом делу понекад наведена, а понекад не) као да наглашава да су стања у којима се ови пацијенти налазе заправо општа и честа. Другим речима, они нису индивидуализовани јер су представници различитих група људи који су 21 „���������������������������������������������� First we must study how colonization works to decivilize the colonizer, to brutalize him in the true sense of the word, to degrade him, to awaken him to buried instincts, to covetousness, violence, race hatred, and moral relativism; and we must show that each time a head is cut off or an eye put out in Vietnam and in France they accept the fact, each time a little girl is raped and in France they accept the fact, each time a Madagascan is tortured and in France they accept the fact, civilization acquires another dead weight, a universal regression takes place, a gangrene sets in, a center of infection begins to spread; and that at the end of all these treaties that have been violated, all these lies that have been propagated, all these punitive expeditions that have been tolerated, all these prisoners who have been tied up and “interrogated”, all these patriots who have been tortured, at the end of all the racial pride that has been encouraged, all the boаstfulness that has been displayed, a poison has been instilled into the veins of Europe and, slowly but surely, the continent proceeds toward savagery.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

73

Јелена Стојановић

у револуцији погођени и дестабилизовани на исти начин. Но управо се оваквим поступком постиже и супротан ефекат: анонимне жртве, небројанe серијe страдалника, бивају персонализованe, оживљенe и представљенe кроз ликове пацијената А, Б и Ц. Ауторка, обрадом Фаноновог текста, анонимним пацијентима које је он некада лечио и са чијим се судбинама и недаћама сусретао, даје глас, те они на сцени говоре да их цео свет чује – о колонијализму, о својим личним проблемима и догађајима који су их довели до психијатријске установе. Такође, успева да на сцени представи сурову истину о којој Фанон говори: „Чињеница је да се колонизација, у својој бити, јавила одмах као највећи опскрбљивач психијатријских болница.“ (153) Један од случајева у Фаноновом делу, обележен као трећи пример А, је случај девојке чије је име изостављено, a који код Черчилове постаје основа за грађење лика Франсоаз, типично француског имена, коју уз ликове њених родитеља можемо посматрати као метафоричну репрезентацију Француске државе у тоталитету. „У Европи и свакој другој земљи која је окарактерисана као цивилизована или она која цивилизује, породица je нација у маломе,“ сматра Фанон. (Fanon 2008: 109) Уколико би се поменута тврдња, да породицa подржава ауторитет државе, довела у везу са драмом Черчилове, тада би се слика ове породице могла разумети као симболична репрезентација државе која почиње да се слама и буни против поступака који се у њено име обављају (као што је то учинио народ Француске на референдуму 1961. године и као што то чини и Франсоаз, устајући против родитеља који своје поступке правдају изговорима да их чине зарад њене будућности). Поступци против којих се млада девојка буни такође се могу довести у везу са политиком и пропагандом обмане и начином на који она делује на широке народне масе. Франсоазини родитељи се, у овом светлу, могу посматрати као људи који живе у мраку сопственог незнања: окружени „пространом таписеријом лажи“, служе систему који их тера да му се слепо покоравају, без имало размишљања о сопственим поступцима. Они су, како то каже Сезер, људи из чијег соја стасава Хитлер и који Хитлера производе, будући да без поговора усвајају ставове и начела расизма, доминације, експлоатације, обмане и самообмане. Истовремено су представници и отеловљење, али и жртвe државе која колонизује. Мајка је портретисана као неко ко настоји да проживи и оствари идеју идеалне породице, али из њe првeнствено избијa дубоко укорењена расна мржња, одвратност према другости, према свему ономе што није Европа. Она је у својој суштини и основи окорела Европљанка – за разлику од мужа кога оптужује да гаји притајене симпатије према домородачком становништву, који је у њеним очима збoг тогa донекле издајник. Дубоко укорењена у нормативним праксама, она свој привидни мир проналази у настојањима да живи задати привид, задату илузију идентитета, а према кћерци се односи као некада према својим луткама из детињства. Контрола коју има над њом очитава се у одабиру 74

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



одеће, одређивању понашањa, начину поздрављања; стиче се утисак да се од Франсоаз очекује да буде дресирана јединка и да једино као таква може бити друштвено прихватљива.22 Како мајка каже „Франсоаз просто никада није пало на памет да буде нешто што ја нисам желела, то се једноставно никада није догодило.“23(Churchill 1990: 102) Стога је и веза између Франсоаз и младића који има политичке ставове различите од њених родитеља најстроже забрањена. Овoг младићa њени родитељи приказују као особу сумњивог морала која жели да искористи њихову ћерку, док је изражавање његових политичких ставова протумаченo као чин непоштовања према породици и безобразлук према Франсоазином оцу. Другим речима, у односу родитеља према младићу, чији ставови и начела нису индентични сa њиховим, може се уочити тенденција људи контролисаних од стране система, али и склоних контролисању, да свако одступање од увреженог начина мишљења посматрају као опасност која им може, како тврди девојчина мајка, „загадити умове“, али и умањити утицај и контролу над ћерком. Расистички однос европске породице према арапском становништву Черчилова портретише кроз контрадикторне ставове које мајка износи поводом девојчиног бежања из школе. Њен монолог о забринутости за кћер претвара се у вид политичкoг памфлета. Tврдњe да „деградирајуће обичаје“ Алжираца – попут ношења вела – требa одбацити, да би се постало правим Французима, oнa негирa изјавама које следе и које јасно очитаваjу став да се колонијално становништво никада не може сматрати заиста равноправним са француским. Иронија, којом ауторка описује суштинску немогућност интеграције и асимилације француског и алжирског становништва, отеловљена је у лику Европљанке која, у алжирским женама које се труде да изгледају и да се облаче као она, види само претњу, то јест, види оне који су одбили да се одрекну своје културе, a траже начине да се замаскирани, непримећени и неупадљиви, инфилтрирају у европску културу и униште је изнутра. Такви перфидни колони су женe-бомбаши, женe-убицe које ће изгледати као Францускиње, a те исте недужне Францускиње убити: „Tе исте жене које су најтврдоглавије одбиле да унапреде себе и које су инсистирале на задржавању својих устаљених начина понашања, управо су оне које се сада облаче као ми само да би могле да изађу из домородачких 22 Черчилова се питањем контроле знања и преобликовања истине бави у већини својих дела. Једно од њих је и драма „Seven Jewish Children: A Play for Gaza“ написана као одговор на напад Израела на Газу 2008-2009. године, а која се бави тематиком контроле и преобликовања информација као једном од педагошких метода којом родитељи контролишу и обликују умове деце. Дело је написано у форми опречних изјава, међусобно супротстављених, које илуструју начине путем којих – као што је то случај са Франсоаз и њеним родитељима у драми „Болница у време револуције“ – родитељи идеолошки индоктринирају децу. Драма је први пут изведена 6. фебруара 2009. године у лондонском позоришту Ројал Корт (Royal Court Theatre). Како би се учинила доступнијом, драма је и снимљена: „Seven Jewish Children“ (UK, 2009, The Guardian), у главној улози: Џини Столер (Jennie Stoller) 23 „It just never occured to Françoise to be anything I didn‘t want, it simply didn‘t arise.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

75

Јелена Стојановић

четврти а да не буду примећене и дођу у продавнице и кафее, изгледајући исто као Францускиње, да нас убију.“24 (109) У овим се контрадикторностима јасно очитава расистички став према другости. Kао што Фанон у свом делу „Црна кожа, беле маске“ сугерише, расна позиција другости се увек и неминовно везује за предрасуде о могућој опасности. Други је, самом чињеницом да не припада истој култури, увек и оно од чега треба стрепети и чему се треба супротставити.25 Расистичка позиција из које мајка делује изједначава хуманост са лицемерјем, те тако Мадам своју хуманост и човекољубље види у ситуацијама у којима радној снази нуди малено парче торте, кад год се нешто слави. Наспрам става Франсоазине мајке постављен је очев став, који себе види као утемељивача мира и културе, а народ над којим се опресија врши као становништво које му је захвално (а последично и држави) за интервенције које над њима спроводи.26 Његова улога је улога ствараоца новог света и он је савесно обавља, обавијајући се плаштом самообмане и прибављајући на разне начине алиби зa сопствену савест: његови поступци за циљ имају стварање сигурног света за Франсоаз. Они који у процесима бивају мучени и убијени – а о тим ситуацијама Франсоаз сведочи када говори о крицима који кроз зидове допиру до ње – само су део посла, колатерална штета која се неминовно јавља када се тежи остварењу једног „вишег“ циља. Људски животи за њега немају никакву вредност јер су то јединке које је потребно испитати, исцедити и елиминисати, заправо, самлети да би послужиле као грађа са стварање новог света, те је њихово убијање потпуно легитимно. Шта више, оно је и морално и етички оправдано, јер, како каже Франсоазин отац, „само 24 „But the very same women who most stubbornly refused to improve themselves and insisted on keeping their own ways, these are the ones who dress like us now just so they can come out of the native quarter without being noticed and come into the shops and cafés looking just like Frenchwomen and murder us.“ 25 Као један од примера да, такозвано, „модерно друштво“ још увек није у стању да прихвати оне који се разликују, то јест, да се однос према „другости“ у односу на нормативну праксу, о чему говори Фанон у својим делима, Сезер у „Дискурсу о колонијализму“ или Черчилова у драми „Болница у време револуције“, није променио до данашњег дана може се навести и чињеница да је у Француској 12. априла 2011. године ступио на снагу закон о забрани ношења бурки и никаба на јавном месту. За кршење овог закона предвиђена је новчана казна. 26 Социјално-сатирични осамнаестоминутни документарни филм кубанског режисера Сантјага Алвареза „ЛБЈ“ из 1968. бави се сличном тематиком. Јукстапозиционирајући слике америчке политичке сцене 1960-тих са пропагандом која је путем медија била пласирана, режисер у три одељка који симболизују Мартина Лутера Кинга, Џона и Роберта (Бобија) Кенедија приказује политичку ситуацију у САД за време председништва Линдона Б. Џонсона. Једна од тема које се Алварез дотиче, а која је обрађена у одељку посвећеном Мартину Лутеру Кингу, јесте и позиција црног човека у Америци 1960-тих, у коме је, поред слика које приказују сиромаштво ове заједнице, представљена и друштвена позиција црног човека, расна сегрегација и опресија читаве заједнице која се симболизацијом доводи у везу са нацистичким покретом. Она је најживље и најјасније представљена инкорпорацијом дела говора премијера партије Црних пантера – Стокли Кармајкла одржаног у просторијама средње школе „Гарфилд“ у Вашингтону, 16. априла 1967. године, који говори о томе да бела раса нема права да црној даје слободу, јер није имала права ни да јој је ускрати. (Álvarez 1967)

76

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



су Французи ти који могу да успоставе мир у земљи. Јер Алжирци имају урођене склоности ка криминалу.“27 (Churchill 1990: 110) Портретишући лик Франсоазиног оца, Черчилова приказује колонизатора који, под заставом своје земље и за ову заставу, постаје спреман на суровости и бруталности које обавља без готово икакве гриже савести. Побуњенике против колонијалног режима види као „субверзивне елементе“ које треба елиминисати по сваку цену, и он то чини темељно и својеручно: „Нећете наћи област детаљније очишћену од субверзивних елемената.“28 (115) Лично присуствује испитивањима да би добио информације „из прве руке“ – јер је опресивни режим истовремено и увек сумњичав према могућим одметницима и бунтовницима. Улога коју сам себи придаје је улога Бога који има за право да казни оне који ремете стање раја (у који су натерани да ступе и коме су примoрани да се повинују). Cебе описује као жртву која живот посвећује покушајима да се успостави стање раја, a „тежак“ и „мукотрпан“ посао који обавља оправдава вишим циљевима. Франсоазин отац се, стога, мора решити своје кћери и прогласити је лудом јер је то једини начин да сачува привид сопствене хуманости и идеју за коју дела. Другим речима, кћерка која се окреће против њега, која слуша мучења која се обављају у њиховом дому и због тога га пријављује полицији, мора бити луда, и као таква елиминисана, јер истовремено представља претњу за очеву репутацију али и сметњу у прецизности обављања задатка. Отац је савршени продукт колонијализма, а самим тим и савршени колонизатор, програмиран тако да је његово репрограмирање готово немогуће. Франсоаз и он не говоре истим језиком, те се ни не могу разумети. Сходно томе, побуну која се у њој рађа, а која је последица хуманости и здравог разума, он схвата једино као атак директно уперен против породице. „Туговаћу за својом девојчицом као да је мртва, јер је немогуће да је ова особа моје дете.“29 (105) У датој ситуацији одлука да хоспитализује ћерку може се разумети и као покушај да се она „репрограмира“ и поправи, јер је њена болест једино могуће и прихватљиво оправдање за побуну против њега и режима који он представља. Уколико би Франсоаз била савршено здрава, а њена побуна основана и здраворазумска, он би против ње морао да се бори исто као што то чини и са осталим „субверзивним елеменитима“, те би и она постала део његовог посла. Тада би њена даља судбина била вероватно иста као и судбина оних који би се усудили да се успротиве колонијалном режиму и представницима овог режима. Доима се стога да Черчилова проблематизује питање лудила: у околностима о којима говори и које осликава, граница између лудог и нормалног веома je по27 „it is only the French who can pacify the land. Because the Algerian naturally has criminal tendencies“ 28 „You won’t find an area that has been so thoroughly cleared of subversive elements.“ 29 „I shall grieve for my little girl as if she were dead. Because this person can’t be my child.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

77

Јелена Стојановић

мерена и замућена, или, тачније речено – преокренута. Опасно лудило је заправо лудило ‘нормалних’ (оца и мајке, а не Франсоаз) јер моћ има право да прогласи лудим све оно што од ње одступа, што је хумано и што јој зато не иде у корист. Драма Черчилове је проницљива из још једног разлога – она савршено јасно показује колика је улога друштвене контроле над појединцима и колико су јединке навикнуте на условљавање.30 Стога се покушај хоспитализације Франсоаз може разумети као последица научености њених родитеља да реагују на сваки вид друштвене промене и таласања које може бити опасно или неповољно по државни и друштвени систем. Породица која доводи девојку доктору Фанону има јасан и прецизан захтев: нешто је кренуло наопако са њеним мозгом; репрограмирајте је, и вратите нам је онакву каква је претходно била. Тако ће и Франсоазина мајка, поводом наводне болести, рећи следеће: „Сигурна сам да ће се Франсоаз сместа опоравити чим добије одговарајуће лечење у болници.“31 (Churchill 1990: 138, 139) Овако схваћено понашање родитеља, који инсистирају на смештању своје кћери у психијатријску установу, наглашава објективизацију индивидуе која се претвара у потенцијалну претњу, те је треба прерадити, модификовати, кодирати.32 Порука коју Черчилова преноси је, стога, и веома узнемирујућа: мера до које свест може бити контролисана је запањујућа; чак је и родитељска љубав, осећање које би требало да буде најјаче и неприкосновено, подређенa позиву да се, по сваку цену, очува друштвени конструкт. Бити оно што друштво захтева или бити одбачен је ултиматум поста30 Питањем друштвене контроле која се кроз историју јављала у различитим облицима, као и пропагандом и политиком која је настојала да ове облике контроле представи у другачијем светлу скривајући њихову праву суштину, бави се Адам Кертис (Adam Curtis) у документарном филму „The Century Of the Self“. Другa епизода овог остварења бави се проблeматиком анализе и контроле друштва кроз психоанализу полазећи од идеје Ане Фројд која је сматрала да је могуће контролисати индивидуе, а последично и друштво, тиме што ће се индивидуа „прилагодити“ социјалној средини. Један од побуњеника против овакве концепције друштва био је и Мартин Лутер Кинг сматрајући да човек никада не треба да се прилагоди дискриминацији, класној и расној сегрегацији, угњетавању, експолатацији и другим видовима социјалне неправде. Одбацивање овог вида социјалне контроле, као и успостављањe новог модуса контролисања друштва ослобађањем сопства, тема је треће епизоде поменутог документарца. Контрола индивидуа, која се овим путем успостављала, приказана је на мноштву примера. Један од њих је и такозвани „ЕСП“ покрет „Erhard Seminars Training“, основан од стране Вернера Ерхарда (Werner H. Erhard) у којем су људи масовно обучавани како да буду оно што они заиста јесу („how to be themselves“). Интересантно је навести да су учесници „ЕСП“ радионица потписивали уговоре у којима су се обавезивали да неће напустити сесије и да ће дозволити тренерима да раде шта год сматрају за потребно како би сломили њихове „друштвено-конструисане идентитете“. (Curtis 2002) 31 „I’m sure Françoise will get better at once as soon as she has proper treatment in hospital.“ 32 О томе како се питање лудила, у друштву које врши стални надзор над јединкама не би ли се оне могле држати под контролом, може разумети и као могућност да се јединка контролише и издвоји, пише и Мишел Фуко: „ Психијатријски азил, затвор, поправни дом, школски интернат и делимично болнице, опште узев све инстанце индивидуалне контроле, функционишу у том двоструком кључу: кључ бинарне поделе и жигосања (луд – није луд; опасан – кротак; нормалан – абнормалан), и кључу присилног утврђивања обележја, диференцирајућег распореда јединки (ко је она; где треба да буде; чиме је окарактерисати; како је препознати; како над њом спроводити индивидуални и стални надзор, и тако редом).“ (Фуко 1997: 193-194)

78

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



вљен пред савременог човека: одупирати се значи бити изопштен, третиран као луд или болестан. У датим околностима, изјава Франсоаз да покушавају да је отрују33 и убију, може се разумети не као делиријум, већ као схватање ситуације у којој се налази. „Читавог живота, у три оброка дневно, замислите колико је отрова у мени сада, јер он не излази када одете до тоалета. Та врста отрова се задржава и гомила у теби све док ти читав желудац и јетра и вене и нерви и глава нису пуни отрова и тада умреш.“34 (Churchill 1990: 112) Девојчица инстинктивно осећа да њена личност бива елиминисана, да се над њом већ врши поступак репрограмирања који је наметнут на макроплану, а остварује се деловањем унутар микроплана. Стога је и њено понављање мајчиног говора само драматизација овог поступка, то јест, демонстрација начина на који се њена индивидуалност брише и замењује другом, колективном индивидуалношћу, која је продукт идеологије. Њена побуна је заправо вид борбе између јединке и тоталитета. Франсоаз је дете система које постаје представник ‘друге стране’ – она одражава дух свих оних који су се одлучили да се одрекну удобности, које неправедно друштво може да им донесе, и окрену се другачијим вредностима.35 Њена побуна je последица увиђања дa све има своју цену: служити режиму оштрице истовремено значи и бити под сталном претњом да се oнa може окренути и у супротном смеру; значи и живети у сталном мраку сопственог незнања у коме се индивидуалност претaпa у колективни идентитет лишен хуманости и човекољубља, а најсуровији злочини, као што Пинтер примећује, обележавају терминима „хуманост“ и „демократија“.36 Франсоазина побуна јe побуна против духовне и моралне смрти која јој се намеће. „Да Вам кажем заш33 У делу Алис Милер „For Your Own Good“ („За твоје сопствено добро“), уводно поглавље „The Poisonous Pedagogy“ („Опасна педагогија“) обрађује, између осталог, модерно „ментално злостављање“ деце, док се у одељку „The Hidden Logic of Absurd Behaviour“ („Скривена логика апсурдног понашања“) разматрају проблеми са исхраном који се могу јавити као последица претеране контроле и дисциплиновања деце и покушаја да се она претворе у „аутоматоне“. (Miller 2002: 111) 34 „All my life, three meals a day, think how much poison there is in me now. Because it doesn’t come out when you go to the toilet. That kind of poison stays in and piles up inside you till all your stomach and liver and veins and nerves and head are full of poison and then you die.“ 35 Сличaн преокрет, случај детета које одбацује вредности својих родитеља, забележен је и у животу Фрање Асишког. Филм Франкa Зефирелиja „Brother Sun and Sister Moon“ („Брат Сунце, сестра Месец“) из 1972., године приказује ‘лудило’ Фрање, сина богатог трговца из Асисија, који се одриче угодног начина живота заснованог на експлоатацији и неправди да би се окренуо другачијем поретку који међу људима може да се успостави. (Zeffirelli 1972) 36 Фанонова пацијенткиња чији је случај описан у делу „Презрени на свијету“, на основу које Черчилова гради лик Франсоаз, долази до истог закључка. Фанон наводи њене речи: „Ти службени представници што су оплакивали смрт мојега оца, ’који је својим дубоко моралним одликама освојио домородачки пук’, били су ми одвратни. Сви су знали да је то лаж. Свима је било добро познато да је отац имао под својом влашћу све истражне и полицијске центре у области. Сви су знали: свакога дана по десет људи издахне на мучилиштима, а ипак су на сав глас лагали о оданости, одрицању, љубави према домовини...Морам признати да ријечи за мене немају више вриједности, у сваком случају немају велике вриједности. Сместа сам се вратила у град избјегавајући сусрет било с којим представником власти. Понудили су ми помоћ, али сам је одбила. Не желим њихове Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

79

Јелена Стојановић

то умирем? Зато што неко хоће да ме убије. Нећу управо сада да Вам кажем ко, зато што звук пролази кроз зидове и улази у умове људи.“ (Churchill 1990: 105)37 АЛЖИР У ФРАНЦУСКОЈ Питање расизма, као и начина на који расизам утиче на конституисање и деконструкцију идентитета је у делу Черчилове обрађено из више различитих аспеката, те се и у карактеризацији тројице пацијената може уочити на који начин боја коже утиче на формирање и деловање психолошког механизма. И у самом делу Франца Фанона, којe ауторки служи као део грађе за драму „Болница у време револуције“, питање идентитета колонизованих било је блиско повезано са бојом коже и предрасудама које су се за исту везивале. Постати Европљанин значило је покушати асимиловати се у европску културу, те се тако и приближити белој боји коже. Позадина оваквих поступака била је жеља за прихватањем и равноправним третманом, но, ова су настојања неминовно водила до раздвајања и напуштања културе и идентитета који је претходио колонизацији и стварањa новог, хибридног идентитета. Насупрот колонизацији, револуција као покушај ослобођења оних који су поробљени представља одбацивање наметнуте културолошке матрице и окретање коренима, изворном и суштинском идентитету који је био принудно избрисан. Међутим, и оваква ситуација ставља колонизоване у положај расцепа, подељености између два модуса које је међусобно веома тешко, а понекад и немогуће помирити. За време револуције свако може бити проглашен сумњивим или опасним, што додатно појачава притисак на индивидуе већ дестабилизoванoг идентитета. „Будући да је колонијализам систематско негирање другога, безумна одлучност да се други лиши свакога људског својства присиљава колонизираног да се непрестано пита: „Тко сам ја заправо?“ (Фанон 1973: 153) Међурасни односи – који се у друштву које велича симбол оштрице често претварају у односе расне и разне друге дискриминације – у драми Черчилове блиско су повезани са мотивом недужних који страдају у револуцији. Овај мотив се може уочити у анализи разговора пацијената А и Ц, једног активног револуционара, а другог пасивног учесника у револуцији, обојици жртве исте. Активни револуционар је, како Черчилова показује, човек који се неминовно налази у позицији двоструког губитника – уколико окрене леђа револуцији и свом народу, његова психолошка стабилност бива пољуљана деловањем савести, паре. То је награда за крв проливену заслугом мојега оца. Ја то не желим. Радит ћу.“ (Фанон 1973: 174) 37 „Shall I tell you why I’m dying? Because someone wants to kill me. I won’t say who just now because sound goes through walls and into people’s minds.“

80

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



уколико не дела против репресивног режима, он прећутно пристаје да остане у потлаченом положају и сталном страху. Ако се, пак, окрене револуцији, ризикује да се нађе у ситуацији пацијента А – да постане човек коме савест не да мира јер се из позиције жртве претвара у човека чије су руке окрвављене тиме што постаје одговоран за смрти оних који у револуцији страдају. (156)38 Овакав човек постаје емоционално уништен и растројен, отуђен и усамљен збох страха за сопствени живот, а можда још више за живот вољених које у време револуције може да заштити само и једино ако се од њих отуђи. „Јели бисмо заједно а да не проговоримо ни реч јер није било ничега што смо желели да кажемо осим ствари које нисмо могли. Понекад сам те мрзео зато што си била тако јака и ниси ме питала да бих могао да повичем – Не наравно да не могу да ти кажем.“39 (Churchill 1990: 126) Као пример чињенице да друштво оштрице не оставља неозлеђеним ни оне који се од расних и ратних сукоба настоје држати по страни може се схватити и случај пацијента којег Черчилова означава као пацијента Ц. Наспрам активног револуционара, пацијента А, постављен је лик пацијента који пасивно учествује у револуцији. Но, иако је овај човек само посредни учесник револуцијe oнa ипак доводи до посредног слома његове личности. Овај је пацијент донекле у сличној позицији као доктор Фанон: боја коже и високо образовање га приближавају Европљанима, што у време револуције доводи до урушавања његове слике о сопственом идентитету. Одгајан да на своју светлу пут гледа као на предност која му, уз пригодно образовање, може омогућити да успе у свету беле расе, он је приморан да, у време револуције и за револуцију, одбаци претходну асимилацијску доктрину на основу које је његов идентитет и конституисан. Дата ситуација, као и светла пут, га и у сопственим очима чине неприхватљивим, доводећи до урушавања сопства, које наступа као последица осећања кривице. Последично, он не може да посматра свој одраз у огледалу јер се преко њега поистовећује са непријатељем који угњетава његов народ и одбацује његову културу. „Сви у аутобусу су гледали у мене, морао сам да искочим пре него што се зауставио. И тако сам остао у својој соби и гледао у огледало и тамо је био Европљанин који је из њега гледао, па сам разбио огледало, што 38 Бoлесникa, на основу чијег случаја Черчилова делимично гради лик пацијента А, Фанон представља на следећи начин: „Тај човјек тридесетих година дошао је да нас замоли за савјет и помоћ јер га је сваке године, што се више приближава одређени датум, спопада тешка бесаница праћена тјескобом и фиксном идејом самоуништења. Критични датум одговара дану кад је, по налогу своје организације, подметнуо бомбу на одређено место. Десет особа том је приликом изгубило животе.“ 39 „We’d eat together without saying anything because there was nothing we wanted to say except the things we couldn’t. I hated you sometimes for being so strong and not asking me so I could shout, No of course I can’t tell you.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

81

Јелена Стојановић

га је уклонило.“40 (121) Стиче се утисак, међутим, да он није у стању да у потпуности одбаци хибридни идентитет, те се његово стање може разумети као последица пројекцијске параноје: свуда и у свему види покушаје Алжираца да га оклеветају и оптуже да је издајник и противник револуције. „То је учињено као увреда мени. Ти си намерно црн да бих ја изгледао као белац.“41 (142) У његовим тврдњама да жели да буде убијен, и настојањима да докаже да је био мучен и испитиван, крије се и покушај негације европског идентитета и интегрисаности у европску културу, као коначни и ултимативни покушај да се докаже лојалност револуцији и алжирском народу. Овај је лик, као и лик пацијента А, од велике важности за разумевање међурасних односа у условима колонијализма, будући да је он, као хибридни идентитет, представник стране која је делимично успела да инкорпорира начела европске културе и европских обичаја. Уколико се случај овог пацијента, међутим, упореди са ставовима још једног актера драме – Франсоазине мајке – постаје јасна компликованост и незавидност положаја у коме се дати идентитети налазе. Овај лик, посматран у датом светлу, представља оне који уместо да буду споне између двеју култура, заправо бивају двоструко одбачени: и од стране властитог народа јер су посматрани као издајници, а и од стране колонизатора, који им никада не опрашта неевропско порекло. Посматрано на овај начин, постаје јасно да је тврдња да је колонизација акт хуманости ништа друго до демагогија, будући да колонизатор и експлоататор (што Черчилова показује на многобројним примерима од којих је један пример Франсоазине мајке) није ни вољан а ни способан да као себи равне прихвати оне који су другог етничког порекла. До сличног закључка долази и Еме Сезер који сматра да колонизација не успоставља одговарајући контакт међу цивилизацијaма: „А ја кажем да између колонизације и цивилизације постоји непремостива разлика; да од свих колонијалних експедиција које су подузете, од свих колонијалних правних положаја који су састављени, свих меморандума одаслатих од стране министарстава, није могла да произађе ни једна једина људска вредност.“42 (Césaire 2000: 2)

40 „Everyone looked at me on the bus, I had to jump off before it stopped. So I stayed in my room and I looked in the mirror and there was a European looking out, so I broke the mirror, which settled him.“ 41 „It’s done to insult me. You are deliberately black to make me look white.“ 42 „And I say that between colonization and civilization there is an infinite distance; that out of all the colonial expeditions that have been undertaken, out of all the colonial stauses that have been drawn up, out of all the memoranda that have been dispatched by all the ministries, there could not come a single human value.“

82

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



АЛЖИР И ФРАНЦУСКА Чин у коме се можда најотвореније и најекспресивније износе ставови Черчилове о расизму и односу црне и беле расе јесте чин у коме се одиграва разговор између Фанона и његовог колеге, младог белог лекара запосленог у истој психијатријској установи. Овде ауторка укључује псеудо-научне медицинске доказе43 о инфериорности црне расе, који су у Француској били у званичној употреби после Другог светског рата. Бели колега каже Фанону: „Мора да си упознат са радом доктора Карутерса из Светске здравствене организације. Он каже да је, будући да Африканци не користе чеоне режњеве, потпуно исто као да су им они уклоњени, тако да је Африканац као Европљанин коме је урађена лоботомија.“44 (Churchill 1990: 119) Сам лик лекара Фанона, који се може разумети као пример хибридног идентитета, омогућава ауторки да демонстрира апсурдност „научних доказа“ о инфериорности црне расе: Фанон би, сходно „доказима“ које износи млади лекар и сам требало да буде „лоботомизовани Европљанин“. Другим речима, Фанон би својим биолошким ограничењима – уколико би тврдње младог лекара биле тачне – требало да буде онемогућен да доспе до позиције лекара и да ту позицију обавља. Фанонов лик је, стога, постављен као директна противтежа датим изјавама, њихова негација и доказ да се једна раса не може сматрати биолошки инфериорном у односу на другу, и да су наводни докази који се изводе на научној основи да би овакве тврдње поткрепили ништа друго до демагогије. Истовремено, ова епизода износи на видело стање у коме се обични људи, жртве колонијалног режима, налазе, односно прати последице до којих их околности у којима се налазе доводe. То стање се најбоље огледа у лику младића који je доведен у психијатријску установу зато што је починио убиство из наизглед необјашњивих и баналних разлога. Дечак је убиo свог пријатеља, а затим његову мајку и сестру, све зарад неколико украдених маслина. Агресија колонизатора, сила којa се употребљава не би ли се колонизовани држао под сталном контролом и доминацијом, на ове људе оставља трајне последице. Њихов се положај, стога, може разумети као стање сталне фрустрације која се гомила али која се – услед околности у којима се колонизовани човек налази – не може окренути против колонизатора, пошто би бунт значио губитак ���������������������������������������������������������������������������������������� Примери литературе овог типа су многобројни. Франц Фанон их подробно анализира у делу „Презрени на свијету“, у поглављу под насловом „Од злочиначке импулзивности Сјеверноафриканца до народноослободилачког рата“. Дела која Черчилова спомиње, а која и сам Фанон наводи, јесу дело професора Пороа (A. Porot, Annales Médico-Psychologiques, 1918), дело доктора Карутерса (Carothers, Psychologie normale et pathologique de l’Africain, Etudes Ethno-Psychiatriques, Masson éditeur), као и коауторски рад професора Пороа са својим учеником Сатером (Sutter), који је 1939. године објављен у часопису „Sud Médical et Chirurgiacal“ 44 „You must know the work of Doctor Carruthers of the World Health Organization. He says that since the African doesn‘t use his frontal lobes it is just as if they had been removed so that the African is like a lobotomised European.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

83

Јелена Стојановић

сопственог живота. Kрађа неколико маслина сaмo je окидач који изазива ерупцију нагомиланог гнева насталог као последица немоћи човека да одбрани сопствени живот, да устане против режима који га експлоатише и тлачи. Овакав човек, понижен и потлачен, можда ни нема другог избора: „Док колонизирани пушта да га колон или полицајац по цио дан млати, вријеђа, баца на кољена, он ће само на непријатељски или агресивни поглед другога колонизираног потегнути нож. Јер, једино му још остаје да своје достојанство брани пред себи једнакима.“ (Фанон 1973: 13) У подтексту овог одељка може се детектовати прича о борби за преживљавање човека који нема начина, а ни могућности, да заради за сопствени хлеб. Борба за маслине, стога, истовремено представља и причу о народу који борбу око хране, то јест, борбу са сиромаштвом, претвора у битку за голи живот, у битку да се не умре од глади. То је прича о људима којима је колонијални режим одузео земљу на којој су се хранили и расли, а затим их натерао да на тој истој земљи раде, не би ли плодове мукотрпног рада колонизатор користио за сопствено богаћење.45 Черчилова, међутим, овом епизодом показује на који се начин конструише и како делује пропаганда владајуће класе друштва оштрице, која најпре ствара околности у којима је човек приморан да повлачи очајничке потезе да би одбранио сопствени живот, а затим пласира контролисану и детаљно осмишљену пропаганду којом дату ситуацију ставља у потпуно другачији контекст. Дечак који убија због маслина, на овај начин, није жртва насиља већ насилник, постаје представник народа у чијој је природи да напада и убија, али и алиби владајуће класе за оправдавање сопствених злочина. „Објашњење је у структури мозга. Професор Сатер то веома јасно објашњава. Алжирци практично и да немају мождану кору.“46 (Churchill 1990: 119) 45 Управо се, како Фанон уочава, у овом начину функционисања колонијалног режима може уочити још једна његова сличност са нацистичким режимом: „Како је дневно извргнут покушајима уморства као што су: глад, избацивање из неплаћене собе, пресахле груди алжирских мајки, деца претворена у живе костуре, затворена радилишта, незапослени радници који као гаврани облијећу око пословођа, домородац не може а да у свом ближњем не види окрутног непријатеља. Кад раскрвари ногу о камен насред пута, сигуран је да га је могао поставити само Алжирац. И оних неколико маслина, што их је наканио обрати, ноћас су појела дјеца, а и то су била алжирска дјеца. Да, у Алжиру, а и другдје под колонијалним режимом човјек је кадар свашта учинити за килограм брашна. Кадар је убити много људи. Да би се то схватило, потребно је имати маште. Или је можда довољно сећање. У концентрационим логорима људи су се међусобно убијали због комадића круха. Сјећам се једног страшног призора. Догодило се то у Орану године 1944. из логора, у којем смо чекали на укрцање, војници су алжирској дјеци бацали комадиће круха о које су се она отимала и свађала с много гнијева и узајамне мржње. То понашање ветеринари би могли протумачити успоредивши га с познатим ‘peck-orderom’ карактеристичним за перад. Бачена зрна кукуруза у трен ока претварају двориште у борилиште на којему се води несмиљена битка. Најјачи позобљу сва зрна, а они плашљивији наочиглед пропадају. Свака колонија показује тенденцију да постане велико двориште за живад, велики концентрациони логор у којему влада само закон ножа.“ (197-198) 46 „The explanation is in the structure of the brain. Professor Sutter explains it very clearly. The Algerian has virtually no cortex.“

84

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



Лик лекара Фанона, који се у овом чину појављује, могао би се посматрати као представник стране која одбија да даље учествује у политици колонијалних лажи и обманa. На овај начин могуће је схватити и његово не прихватање разговора о биолошкој инфериорности црне наспрам беле расе који започиње млађи лекар. Став о пацијенту ове двојице лекара заправо представља потпуно супротне погледе на свет – наспрам младог лекара који сматра да је беспотребнo састављати извештај о једном таквом пацијенту (јер се он понаша управо онако како се од једног Алжирца и очекује), постављен је Фанон, чије се упадљиво одбијање да изнесе сопствени став о псеудо-научним доказима које млади лекар наводи, доима као модус изношења става. Другим речима, спекулацијамa младог доктора о карактеру и особинама Алжираца он супроставља голе чињенице, износи само и једино оно што се догодило; чини се да је Фаноново одбијање да се повинује стереотипима и генерализацији истовремено и захтев да се сваки случај посматра индивидуално и да се о њему на основу чињеничног стања суди. То јест, супротно ставовима лекара који о народу Алжира суди на основу типологизација и генерализација, Фанон пред собом види човека о коме не суди унапред ни на основу расе, ни на основу друштвеног положаја. МУЧЕЊА Мучења нису производ модерног друштва, али их је модерно друштво усавршило и померилo границе људске издржљивости. „И ја говорим о злостављањима, али оно што ја кажем је да су на стара – веома стварна – придодали друга – веома гнусна,“47 подсећа Еме Сезер (2000: 7). Једна од творевина савременог доба јесте принцип систематичног и тактичког мучења, пажљиво осмишљеног да сломи оптуженог и од њега добије признања за која се терети. Потреба владајућег режима да до жељеног признања дође по сваку цену, довела је до стварања методологије мучења, разрађиване уз помоћ експеримената чија је суровост превазилазила границе појмљивости а који су развијани за време Другог светског рата. Вршени су на лицима која су сматрана противницима режима фашистичке Немачке, а након њеног пораза експерименти датог типа нису прекинути, већ су само заташкани и замаскирани не би ли се могли неометано обављати скривени или скрајнути од погледа јавности. Један од таквих експеримената имао је за циљ стварање „серума истине“48 који је требало да контролом психолошких процеса доведе испитаника до стања у коме ће све његове инхибиције да говори потпу47„I too talk about abuses, but what I say is that on the old ones – very real – they have superimposed others – very detestable.“ 48 Документарни филм „Human Resources“ („Људски ресурси“) из 2010. редитеља Скота Ноубла (Scott Noble) детаљно обрађује ову тематику и приказује начин употребе „серума истине“ у војној Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

85

Јелена Стојановић

ну истину бити уклоњене. У ову су сврху вршени експерименти наркотицима којима су, у годинама после Другог светског рата, подвргавани болесници у психијатријским институцијама без њиховог пристанка и знања. Суровост ових процеса имала је драматичне последице – резултирали су психичким сломовима, трајним оштећењима мозга, потпуним брисањем личности болесника, а веома често и смртним исходом. О њима се, међутим, није много говорило. Поменути експерименти, иако неуспешни у остваривању свог првобитног наума, створили су методологију процеса мучења и испитивања, конструисану на пажљивим проучањима граница издржљивости људског тела и психе. Черчилова, такође, говори о овим процесима, захватајући оба правца у којима су се технике мучења кретале пре него што је дошло до њиховог уједињења у методологију која је јасно и прецизно описана и дефинисана. Процеси су испитивани и са лаичке и са научне стране не би ли се, комбиновањем метода, дошло до најефикаснијих резултата. У драми „Болница у време револуције“ истражни поступци који су обилато користили ове методе представљени су кроз ликове полицијског инспектора и младог лекара. Заједничка нит која ове ликове повезује је демагогија хуманости и борбе за виши циљ којима се оправдавају њихови поступци и технике. Методе, путем којих се наука може злоупотребити, могу имати последице чије су размере непојмљиве, исто колико су непојмљиве и демагогије пласиране да их оправдају и сакрију. Чини се невероватним, међутим, да ове демагогије могу да заварају и оне који би на њих требало да буду отпорни, те се намеће закључак да оне врло често могу послужити као лек за нечисту савест, оправдање које је неопходно човеку да би могао да превиди истину и на тај начин себи олакша суочавање са самим собом. На овај начин могуће је разумети и случај младог лекара из поменуте драме који се може посматрати као представник читаве плејаде добронамерних мучитеља – он инјекције „лека истине“ види као хуману методу испитивања, принцип безбедног и безболног постизања циља којим се избегава патња пацијента. Но, мотивација за обављање експеримената овог типа била је знатно другачија – убризгати затворенику овај вид наркотика за лекара значи добити могућност да се дати наркотик тестира на човеку, те тиме и непосредно утврди његово дејство, ефикасност, али истовремено и нуспојаве које би могао да изазове.49 „То је прилика да се научи више о томе колико су ови лекови успешни у ослобађању пацијента од конфликта који га спречава да про-

индустрији. Ово документарно остварење пружа и опсежан увид у технике и методе испитивања затвореника, показујући на који су начин методе мучења усавршаване и коришћене. (Noble 2010) 49 О томе шта је за лекаре значило убризгавање „серума истине“ Франц Фанон, између осталог, говори: „Многи војни лијечници и психијатри нашли су у згради алжирске полиције нове могућности испитивања.“ (Фанон 1973: 179)

86

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



говори, јер је затвореник наравно чврсто мотивисан да не проговори.“50 (Churchill 1990: 132) Спремност младог лекара да могућност која му се пружа искористи говори, не без ироније, о онима чија би професија требало да буде хуманост, а који се лако претварају у џелате и мучитеље, вољне да учине шта год да се од њих захтева у име прогресa.51 Прогрес jе, стога, постао једна од најдеструктивнијих сила човечанства. Он је веома често синоним за буквално и метафорично гажење преко лешева, конзумацију или злоупотребу тела и живота који му се као жртве приносе. Посматрани из овог угла, медицински експерименти, обављани у циљу продора на пољу медицинских наукa, заправо нису ништа друго до ритуали у којима се људско тело покљања као жртва векиком богу Напретка коме се клањају подједнако образовани и необразовани. Друга страна процеса мучења, које је било примењивано у поступцима испитивања, Черчилова анализира кроз лик полицијског инспектора, заснованог на случају који је у делу „Презрени на свијету“ означен као пети случај серије А, а који се у и драми појављује као пацијент доктора Фанона. Припадник и заштитник колонијалног поретка, а самим тим и борац против револуције, инспектор се доктору Фанону обраћа за помоћ: његова свест више није у стању да перципира границу између пословног и приватног, те он исти образац понашања којим се користи на послу примењује и у сопственом дому. „Збуним се када сам уморан. Мислим тела моје жене и деце су потпуно различита ствар од послова које морам да обављам и не желим да мислим на једне када сам у другој ситуацији.“52 (Churchill 1990: 131) Образац понашања који се понавља у различитим ситуацијама могуће је разумети као садистички порив, развијан и охрабриван од стране друштвеног поретка у индивидуама које тај поредак производи и користи. Од ових индивидуа се очекује да постану савршени апарати за мучење, што је немогуће постићи уколико се у њима не пробуди садистички порив, жеља за злостављањем, која ће се стално дохрањивати. Међутим, као што Черчилова на примеру полицијског инспектора показује, пробуђени садистички нагон није могуће лако, а ни потпуно контролисати, те се он прелива из оквира првобитне намене (у случају инспектора – испитивање Алжираца и осталих сумњивих лица) у остале области животa. Испектор, тако, постаје савршена машина за мучење и убијање која се не може зауста50 „It is an opportunity to learn more about how successful these drugs are in liberating the patient from the conflict that prevents him speaking, because a prisoner of course is very higly motivated not to speak.“ 51 Фанон описује како су се испитивања уз употребу „серума истине“ вршила: „Сцена почиње овако: ‘Ја сам лијечник, а не полицајац. Овдје сам зато да ти помогнем’ Тако се већ за неколико дана стјече повјерење затвореника. А тада: ‘Дат ћу ти неколико инјекција, јер ти си заиста већ на крају снага.’ Неколико дана лијече га најбаналнијом терапијом: витаминима, средством за јачање срца, шећерним инјекцијама. Четвртог и петог дана дају му интравенозно penthotal. Напокон почиње давање података.“ (Фанон 1973: 179-180) 52 „I get confused when I’m tired. I mean the bodies of my wife and children are an entirely different thing from the jobs I have to do and I don’t want to think of the one when I’m in the other situation.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

87

Јелена Стојановић

вити и којом влада жеља да у потпуности уништи мученог, уживајући у патњи коју му задаје. Oвај модел понашања затим само пресликава и понавља у сопственом дому. Друштвени поредак, на тај начин, ствара армију поданика чије је понашање предвидиво, али истовремено и ефикасно јер је лишено етичке оптерећености. Људи над којима инспектор изводи истражни поступак, које мучи и злоставља, су у његовој свести дехуманизовани и сведени на објекте, а деструктивни нагон који га обузима доводи до суженог стања свести; он запада у врсту транса у коме рутински понавља устаљене радње (као што је паљење цигарете приликом злостављања супруге, јер се, како наводи инспектор, одређени део мучења обавља цигаретама), потпуно концентрисано и усредсређено. Ипак, он себе види као жртву затвореника који га својим поступцима приморавају да их сатима мучи, чиме се у плејаду самообмана којима су ликови у драми Черчилове склони, додаје још једна, савршено заокружена у својој бесмислености. ЗАКЉУЧАК Драма Керил Черчил „Болница у време револуције“ поново покреће питања која су поједини уметници, од којих је један и Франц Фанон, имали храбрости да поставе. Ова питања су блиско повезана са самом суштином садашњости, прошлости и, напослетку (ако је буде) и будућности. Ауторка, својим делом, показује да се једна од хипотеза Наоми Волас и те како може показати плодотворном: уколико се писац, као што то чини Черчилова, усуди на ‘копање’, он проналази тело и истине скривенe и замаскиранe, пинтеровски речено, пространом таписеријом лажи. Тело, које Черчилова открива, је измасакрирано, измучено испитивањима, дубоко трауматизовано, душевно поремећено и, напослетку, закопано. То је тело човека које је произвео колонијални режим, један од облика друштвеног уређења заснованог на симболу оштрице. У колонијалном скривању истине, о методама којима се колонијализам успоставља и опстаје, очитo постоје преклапања са нацистичким режимом који је, са истом журбом и са истим жаром, настојао да уништи доказe о постојању концентрационих логора и сакрије трагове сопственог делања. Када се ова паралела установи, чини се да је тело, које је открила Керил Черчил, само једно од многобројних која су у прошлости намерно остављeнa без трага који би о њиховом постојању и судбини сведочиo. Закопана у необележеним костурницaмa историје таква телаистине чекају следећег уметника коjи ће се, попут Черчилове, усудити да преступи и проговори још једном о потреби за хуманошћу, интегритетом и дигнитетом човека. Има још уметника који су се, попут ње, усудили да упере прст у тела разбацана дуж осе историје. Харолд Пинтер (2005), у песми „Смрт“ 88

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



коју је укључио у своју Нобелову беседу, поставља следећа питања: „Ко је био отац или кћер или брат / Или ујак или сестра или мајка или син / Мртвог и напуштеног тела?“53 подсећајући нас, на тај начин, на оно што смо изгледа скоро сасвим заборавили – да смо одговорни за судбину других, да нам је свако људско биће сродник, отац, кћер, брат... Управо се постављањем оваквих питања разоткрива „пространа таписерија лажи“ oплетена око истина од којих нам даљи опстанак зависи. Могуће је, у овом светлу, поруку уметника који говоре да потрага за истином мора да буде приоритет уметности, схватити и као позив упућен човеку данашњице да стане на страну побуне, да начини преступ и крене у битку против обмана друштва коме је концепт хуманости и једнакости непознат. Уколико се, разумевши свет око себе, човек усуди да погледа очима жртве и у себи препозна жртву, уколико се пробуди из сна који га вековима уназад идеолошки заслепљује, онда ће револуција, o којoj уметници попут Керил Черчил говоре, узети маха и наступити сигурним кораком.

Литература Álvarez, S., режија, LBJ, Instituto Cubano del arte e industria cinematográficos (ICAIC), 1968. Baraka, A. Revolutionary Theatre. Liberator, July 1965. . 01.07.2012. Baldwin, J. An Open Letter to My Sister, Angela Y. Davis. November 1970. http:// www.historyisaweapon.com/defcon1/itcitmbaldwin.html. 30. 07. 2012. Ајслер 1998: R. Eisler, THE CHALICE AND THE BLADE, Our History, Our Future, HarperCollins Publishers. Zeffirelli, F., режија, Brother Sun, Sister Moon, Euro International Film (EIA), 1972, DVD. Curtis, A., режија, The Century of the Self, BBC, 2002, DVD. King, M. L. Beyond Vietnam – A Time to Break Silence. Riverside Church, New York City, delivered on 4th April 1967. http://www.americanrhetoric.com/speeches/mlkatimetobreaksilence.htm.. 01. 07. 2012. Miller, A., For Your Own Good, Farrar, Straus and Giroux, New York, 2002. http://www.arvindguptatoys.com/arvindgupta/alicemiller.pdf . 01. 07. 2012. Noble, S., режија, Human Resources, Metanoia, 2010, DVD. Pinter, H. Nobel Lecture Art, Truth And Politics. 2005. http://www.nobelprize.org/ nobel_prizes/literature/laureates/2005/pinter-lecture-e.html/. 30. 07. 2012. Rich, A. Why I Refused the National Medal for the Arts. July, 1997. http://www. hotink.com/8797.html. 30. 07. 2012. Сартр 1973: Ž. P. Sartr, Predgovor u: Prezreni na svijetu, Franc Fanon, Zagreb: Stvarnost Fanon, F., Black Skin, White Mask, Pluto Press, London, 2008.

„Who was the father or daughter or brother / Or uncle or sister or mother or son / Of the dead and abandoned body?“ 53

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

89

Јелена Стојановић

http://melodypanosian.info/wp-content/uploads/2011/05/Frantz-Fanon-Blackskin-White-masks.pdf. 01. 07. 2012. Фанон 1973: F. Fanon, Prezreni na svijetu, Zagreb: Stvarnost. Fromm, E., The Forgotten Language, an introduction to the understanding of dreams, fairy tales and myths, Holt, Rinehart and Winston, New York, 1951.http:// docbk.com/a/download/the-forgotten-language.pdf. 01. 07. 2012. Фуко 1997: M. Фуко, Надзирати и кажњавати, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Césaire, A., Discourse on Colonialism, Monthly Review Press, New York, 2000. http://www.rlwclarke.net/Theory/SourcesPrimary/CesaireDiscourseonColonialism. pdf. 01.07.2012. Черчил 1990: C. Churchill, The Hospital at the Time of the Revolution, CARYL CHURCHILL SHORTS, Nick Hern Books: London. Wallace, N., On Writing as Transgression, St. York University, England, 2007. http://www.playwrightsfoundation.org/images/previous%20teachers/at_jan08_ transgressionFINAL.pdf. 01. 07. 2012. Jelena Stojanović / Writing and / or Revolution: „The hospital at the Time of the Revolution“ by Caryl Churchill Summary / This paper analyzes Caryl Churchill’s play in the light of Riane Eisler’s theory of Cultural Transformation, expressed in The Chalice and the Blade: Our History Our Future and centered on the shift from “the partnership model“ to “the dominator model” of society. Churchill’s play The Hospital at the Time of the Revolution, Fanon’s The Wretched of the Earth on which it is based, and Aime Cesaire’s Discourse on Colonialism, show how colonialism functions as a manifestation of “the dominator model”, represented by the blade. In keeping with Naomi Wallace’s view that writing should be a transgression and liberation from ideologica prejudices, and Harold Pinter’s view that the search for truth should be the subject of art, this paper higlights the links that exist between imperialism, colonialism, and Nacism, and exposes the traumas that destructive social organizations continue to inflicts upon man. Key words: Cultural Transformation, colonialism, blade, hospital, revolution Примљен: 15. августа 2012. Прихваћен за штампу септембра 2012.

90

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



КЕРИЛ ЧЕРЧИЛ (Caryl Churchill, 1938), енглеска драмска списатељица. У њеним раним драмама видљиви су утицаји Брехтовог епског позоришта као и Артоовог театра суровости. Претежно је окупирана феминистичким темама и разним видовима злоупотребе моћи у друштву како у оквиру породице, тако и на нивоу државе. У њеним остварењима приметна је снажна критика капиталистичког друштва као система који одржава култура доминације заснована на патријархалном моделу. Драме Болница у време револуције (1982) и Седмо небо (1979) баве се колонијалним темама, а посебно су инспирисане делом Франца Фанона. Добитница је великог броја награда и признања за свој рад. Живи и ствара у Лондону.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

91