Оригинални научни рад 821.111(73)-2.09 Тешић С.

Јована Стевановић1

ДРАМАТИЗАЦИЈА ПРОБЛЕМА МОРАЛНОГ ИЗБОРА У ДЕЛИМА СТИВА ТЕШИЋА2

Рад се бави проучавњем драмског опуса Стојана Стива Тешића у његовим позним драмама Брзина таме, Повратак на почетак, На отвореном друму и Уметност и доколица, које заједно чине „Моралну Тетралогију“. У овим драмама анализира се проблем моралног избора са којим се ликови суочавају. Поред проблема моралног избора, главне теме које прожимају ове драме су рат у Вијетнаму и његове последице, утицај медија на живот и њихова моћ манипулације, питање слободе и уметности. Циљ овог рада јесте да укаже на проблеме у саврeменом друштву којима се Тешић бави и да прикаже пут моралног сазревања којим се његови јунаци крећу у циљу њихових решавања. Оно што је важно јесте чињеница да су све драме универзалне, јер се не односе само на конкретне догађаје у којима су протагонисти Американци и на њихову земљу Америку, већ се односе на цео свет и на сваког човека. Тешић у свом делу нуди решење и тежи ка томе да пробуди човекову свест о томе да постоји алтернатива иако је много тога већ изгубљено и подвргнуто цензури. Кључне речи: морал, морални избор, слобода, уметност, медији, Вијетнам, манипулација, Америка

„МОРАЛНА ТЕТРАЛОГИЈА“ Стив Тешић, рођен под именом Стојан Тешић, рођени је Ужичанин, који је са својих четрнаест година кренуо на доживотно путовање у далеку Америку са својом мајком и сестром како би се придружили његовом оцу. Када су се настанили у Источном Чикагу, схватили су да Америка није била ни налик оној коју су пре доласка могли видети на филмовима. Тешић је био приморан да брзо одрасте и започео је борбу да постане прави Американац. Задао је себи задатак да пише на енглеском језику и напорно је радио како би остварио свој циљ. Рано је почео да пише, током студирања руског језика и књижевности, и у његовим делима се јасно види утицај руске књижевности. Највише се бавио Америком и „америчким сном“ док се тај „сан“ није окренуо против њега. Иако је првобитна замисао америчког сна да су сви људи 1 [email protected] 2 Рад изложен на симпозијуму под називом „Тешић за 21. век“ одржаном у Ужицу, 10.10.2012, и заснован је на мастер тези коју је ауторка одбранила на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу 2012. године. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

133

Јована Стевановић

створени једнаки са истим неотуђивим правима међу којима су „живот, слобода и потрага за срећом“,3 Тешић је убрзо схватио да је издата

основна идеја сна и да је уместо звезде водиље постао опасност по друштво. Према речима своје сестре, он је био борац за истину и правду због чега је његов рад био цензурисан.

Тешићево стваралаштво бисмо могли поделити у три периода.4 У први период се могу уврстати рана дела која је написао од самог почетка свог рада до 1980. године, а затим је своју каријеру посветио писању сценарија чији је почетак обележен филмом Четири мангупа (1979.) и трајао је негде до 1985. године. Трећи период Тешићевог стваралаштва је за нас најзначајнији јер су у том периоду настале његове најбоље драме, које обележавају његово мучно буђење из америчког сна, које је започело ратом у Вијетнаму. Почетак овог периода је обележен драмама које су се веома разликовале по тону и тематици од претходних дела. Тешић је сматрао да има нечег посебног у позоришту и посветио се писању драма напустивши каријеру познатог холивудског сценаристе. Четири драме које су од изузетне важности за ово изучавање и о којима ће посебно бити речи у овом раду, а које према Ротмајеру припадају „Моралној тетралогији“ јер све имају заједничку тему која је морални избор су Брзина таме, Повратак на почетак, На отвореном друму и Уметност и доколица. Када је Тешић осетио и схватио да нешто није у реду са Америком, био је разочаран у љубав према њој. Америка је постала попут неке заразне болести која се немилосрдно ширила по свету; болести која је косила све пред собом, а против које није било лека. Није било лека ни за Тешићеву тугу, његово срце није дуго издржало и издало га је у годинама када је изнедрио своја најбоља драмска остварења. Сматрао је да постоји решење за ту болест, а видео га је само у моралним особама које су у стању да се се побуне и остану имуне на сво зло које се дешава. Разлог због кога се четири Тешићеве драме Брзина таме, Повратак на почетак, На отвореном друму и Уметност и доколица сврставају у „Моралну тетралогију“ јесте тај што се све баве проблемом моралног и емотивног пропадања у савременом свету, што је резултат намерног уништавања свега што је добро у човеку како би постао зао, похлепан, неморалан и изгубљен, без вере у људскост. Савремени човек без свог идентитета учи да обожава Златно теле.5 Како је Тешић уочио све ове универзалне проблеме, он у својим драмама нуди и могуће решење за 3 Kamp, David (April 2009), Rethinking the American Dream, Vanity Fair 4 Rothmayer “The Moral Tetralogy: American Social/Political/Cultural Commentary he later writings of Steve Tesich 5 ЗЛАТНО ТЕЛЕ старозаветни симбол идолатрије. Иако је једна од заповести које је Бог на Синају дао Мојсију била да Јевреји не праве лик Божји, у Мојсијевом одсуству Арон и други направили су „Златно теле“ и клањали му се играјући око њега. Расрђени Мојсије са Левијевим синовима – Левитима, будућим свештенством – срушио је идола и побио три хиљаде својих сународника. У савременој употреби, значење израза „клањање златном телету“ секуларизовано је: више не значи идолопоклонство него стављање новца или, шире, материјалних вредности изнад свих осталих.

134

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

излаз из ове кризе у којој се налазимо. Он нас позива да се одупремо лажима којима смо затровани и да преиспитамо све вредности како би нам живот постао смислен. Међутим, оно што је важно напоменути јесте то да се Тешић не бави стањима патње које не може да контролише човек. Тешић се бавио драматизацијом проблема моралног избора када се слободном вољом изабере нешто што је морално исправно, односно добро, или морално неисправно, што је зло, јер другима наноси патњу. С обзиром на то да су се проблемом моралног избора бавили многи, пре свега велики филозофи и мислиоци попут Платона, Аристотела, Сократа, Канта, Ничеа, затим просветитељи, књижевници и уметници, Тешићев рад има као основу и подлогу богату традицију. Поред тога, он нам представља проблеме на веома особен начин и наводи нас да много дубље завиримо у природу људског понашања. У наставку рада осврнућемо се понаособ на драме и истражити којим се проблемом моралног избора свака од њих бави. БРЗИНА ТАМЕ Прва драма којом ћемо се бавити јесте драма Брзина таме, која је и хронолошки прва написана и представља прекретницу у Тешићевом писању. Са настанком ове драме је тон његовог писања постао сасвим другачији и почео је да се бави другачијом тематиком. Наиме, у овој драми, приказана су два ратна ветерана Џо и Лу. Џо је донекле успео да створи породицу, иако Мери није његова биолошка ћерка јер је у вијетнамском рату постао стерилан. Пошто је Џо постао угледан члан заједнице, он крије тајну да је након што се вратио из борбе у Вијетнаму почео да ради са својим ратним другом Луом на илегалном одлагању токсичног отпада на месу6 како не би изгубио тај статус у друштву. Морална дилема у овој драми се јавља у тренутку када на месту одлагања отпада треба да се сагради насеље. Џо се суочава са дилемом да ли да настави да чува тајну и дозволи да се на том месту настане људи или да је обелодани и спасе их. Иако је Џо свестан да га је систем претворио у чудовиште, радије би да заштити привидан осећај стабилности, мира и безбедности него да призна истину себи и другима. Џо: Чини ми се, Лу, да би човек у твом положају требало да има толико других брига да сасвим заборави на брдо. Лу: Требало би, слажем се. Али живимо у тако необичним временима, када се зидови крећу а паркови се индустријализују, да, ма како то чудно

6 меса (енгл.) – брдо са равним врхом и стрмим странама, карактеристично за Сједињене Америчке Државе, настало од остатка вулканског излива ерозијом. У даљем тексту ће бити замењена речју „брдо“. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

135

Јована Стевановић

звучало, ја једноставно нисам могао да је заборавим. Оно што смо радили тамо горе. (Брзина таме, 1989:195)

Како из овог дијалога закључујемо, док Лу отворено износи да осећа моралну одговорност да говори са Џоом о „Пројекту Брдо“ јер зна да је он као „протува и бескућник“ немоћан за разлику од свог ратног друга Џоа кога друштво сматра одликованим херојем, Џоа мучи истина и покушава да заборави. Међутим, он је свестан да би, уколико би наставио да ћути, животи других били угрожени, али би на тај начин сачувао свој угледни положај у друштву за који је награђен добијањем титуле „Човека године“ државе Јужна Дакота. Са друге стране, постоји могућност да се стоички суочи са прошлошћу и са свим последицама након откривања те тајне како би сачувао град. Иако је за Џоа врло мучна и тешка одлука коју мора да донесе, он се ипак одлучује за корак који је према моралним начелима исправан, односно, открива тајну и суочава се са својом прошлошћу. Као што је и наслутио, трпео је последице изопштења своје породице из заједнице. Али тек онда је био спреман да настави даље свој живот. АНА: […] И осећам, ако хоћемо да направимо места тој љубави, да би расла, онда морамо све опет да сломимо и да покушамо да правилно саставимо. (Брзина таме, 1989:198) ЏО: […] Желео сам ужас свим својим срцем. Али више га не желим. Желим да повучем реч, да поништим све. Желим да поништим, а не знам како. Не могу више да поднесем, срце ми је... АНА: Пусти га да се сломи, Џо. (Брзина таме, 1989:216)

У овим реченицама, које изговара Џоова жена Ана, лежи суштина решења за све њих, а нарочито за Џоа. Оно што је важно да приметимо јесте да је лик Џоа представља све људе у Америци, односно представља Америку као нацију која треба да се суочи са својом прошлошћу и прихвати је како би могла да настави живот. Иако је империјалистичка сила звана Америка водила небројиво много сурових ратова, није случајно што се Тешић определио за рат који је трајао од 1961. до 1973. године, у коме је најбогатији и најмоћнији народ у историји дао све од себе како би угушио национални револуционарни покрет у малој земљи сељака и није успео. Рат у Вијетнаму је био најдужи рат који су Сједињење Америчке Државе водиле и једини од многобројих у коме нису однели победу. Када су се Сједињење Америчке Државе бориле у Вијетнаму, оне су представљале организовану силу са свом модерном технологијом у борби против организованих људи. У овом случају, људи су победили. Али, морамо се запитати о каквој је победи реч када смо упознати са подацима да су три до четири милиона жртава били Вијетнамци, да је земља затрована, природа суштински пољопривредне земље опустоше136

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

на и бомбардована напалм-бомбама да би касније била под ембаргом, а да не говоримо о многобројним другим последицама које рат доноси. Међутим, за Сједињене Америчке Државе се никада није везивао термин „геноцид“ јер су се увек „браниле“ од злих људи и земаља, чак и када је у тој „мировној мисији“ побијено на милионе Вијетнамаца. Дакле, Тешић се определио управо за овај рат јер је у њему видео порекло моралног пропадања америчког народа. Нико није могао да прихвати чињеницу да је рат изгубљен. Уместо суочавања са ратом, сви су почели да прикривају и поричу јер нико заправо није тачно знао шта се догодило и нико није био свестан праве истине. Проблем је био и у томе што Америка као сила не губи и то се није доводило у питање, али Вијетнам је пољуљао слику Америке какву су пре рата људи имали о њој. За разлику од Џоа, који је привидно успео да изгради нови живот после рата, лик Луа представља симбол праве истине о рату. Он је неспособан да створи нови живот после рата, али Америка није у стању то да призна, јер би на тај начин угрозила идеју о „америчком сну“. Луа можемо упоредити са ликом трговачког путника Грегора Самса из Кафкине новеле Преображај који је након преображаја у бубу био одбачен од стране породице којој га је волела док јој је био од користи. Као што Грегор не може да објасни својој породици, која према њему испољава страх и гађење, да у тој љуштури инсекта и даље живи њихов син и брат, тако ни Лу не може да објасни да он није „протува“ већ жртва једног друштва. Док су били друштвено корисни, и Лу и Грегор су били поштовани. Међутим, након преображаја су постали сметња и једино решење за њихову околину је била смрт. Ратни ветерани су само желели да могу тако лако да избришу успомене на рат као што је земља вешто избрисала успомене на њих. Али то је ветеранима дало више снаге да покушају да униште и последњи изданак овог гнусног и дивљачког рата, да умире своја срца, да их „пусте да се сломе“ и да савладају мржњу и превазиђу страх који је владао у то време у Америци. Иако су Американци током сукоба у Вијетнаму бомбардовали своје војнике радиоактивним супстанцама, након чега су војници детоксиковани што је довело до тога да буду и стерилисани, не можемо осудити ветеране Џоа и Луа што су желели да се освете својој земљи просипајући исти такав отпад на њу сејући своје „мртво семе”. Напротив, то што је Џо успео да избори са моралном дилемом и победи своју жељу за осветом јавно изрекавши истину је свакако вредно дивљења, јер цена коју је он платио није мала. Био је свестан да не може да допусти да он који је страдао на такав начин дозволи да страдају невини људи који као ни он нису криви за злодела која је починила држава. Освета рађа освету и не доноси ништа добро, а страда живот који је свети и Џо је успео да спречи губитак нових људских жртава и на тај начин донесе исправну одлуку што и потврђују Луове речи: ЛУ: Шта је учињено, учињено је, и не може се исправити. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

137

Јована Стевановић

ЏО: Тако нешто. ЛУ: Једина нада за коју знам, то је будућност. Будућност је као беба која чека да се роди. Сама невиност. Човек, па чак и човек као што сам ја може постати отац своје будућности. Шта је учињено, учињено је, знам, и не може се исправити, али оно што још увек није учињено… ( Пауза.) Шта ти мислиш, Џо? (Брзина таме, 1989:200)

Тешић је био веома свестан чињенице да су људи у Америци после овог рата заборавили на идеале које су имали и заборавили су на ону Америку која представља земљу која је једнака за све и која свима пружа исту прилику и видео је да су се стрмоглавом стазом колективно упутили ка моралном понору. Управо је тежња и борба остати моралан у оваквом свету задатак за све људе који су из било ког разлога запали у моралну кризу, а Тешић то види као једино решење. Он јасно ставља до знања да сматра рат у Вијетнаму мрљом у историји Америке које ће се историчари стидети. Иако сам аутор драме није учествовао у рату у Вијетнаму, он је непрестано осећао тугу за својим у рату погинулим пријатељем Луијем према коме је лик Лу у драми добио име. Такође је живео у нади да ће се нација изборити са том мрљом и да ће успети да се уздигну изнад манипулације друштвеном свешћу што не само да је неморално, већ је и послужило као вешто оружје које је Америка користила како у рату у Вијетнаму, тако и током већине догађаја у својој забележеној историји. То је можда један од разлога зашто је скоро две деценије након рата ћутао и ишчекивао да се то деси, а када је схватио да се неће догодити, написао је драму у којој је представио ове проблеме који су га мучили и како његова сестра Надежда Нађа Тешић каже: „Мој брат је патио. Немо. Патио је због тога што је мислио да је важан писац чији глас треба да се чује. Патио је због тога што су људи око њега, чак и стари пријатељи, изгледали као да им је мозак испран, да се угасио. Патио је више од мене, јер је он некада волео Америку. Та љубав се окренула против њега. Да, то убија.“ (Јеремић, 2008: 159)

За разлику од своје сестре Нађе Тешић која никада није заволела Америку и која је при доласку у Америку умрла као личност, Стојан Стив Тешић је био велики оптимиста што се Америке тиче, али тај оптимизам је почео да опада када је започео вијетнамски рат. Нажалост, вијетнамски рат није једина мрља у историји Америке, већ се савремено друштво суочава са све чешћим и опаснијим ратовима. Стив Тешић као да је предосећао шта ће се догодити и као да је осећао моралну обавезу да кроз једну драму прикаже проблем страдања и рата на глобалном нивоу. Због тога Брзина таме представља антиратну драму која без еуфемизама или прикривања приказује какву штету рат може нанети једном човеку који постаје јалов без икакве могућности за обнављање живота. Такође, не можемо а да не приметимо да је ова универзална 138

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

драма заправо метафорична прича која се тиче и наше земље која је ушла у сукоб са моћном алијансом. НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије, које је трајало седамдесет и осам дана, била је завршна фаза рата на Косову и Метохији 1999. године. Повод рата је био оптужба да српске снаге безбедности врше етничко чишћење Албанаца на Косову. Пре тога, НАТО алијанса је бомбардовала Републику Српску 1995. године у операцији „Намерна сила”. Ови сукоби су били сукоби највеће размере након Другог светског рата. Стив Тешић се противио америчком бомбардовању босанских Срба, а несумњиво би тако реаговао и на бомбардовање Југославије, да није преминуо 1996. године од срчаног удара. Тешић је за собом оставио и универзални чланак који говори о нигеризацији, односно о томе како су све „црње“ света жртве расне дискриминације: „афро-америчке црње, црвене црње из индијанских ратова, мексичке црње из мексичких ратова, вијетнамске црње, српске црње.“7 Нигеризација функционише по принципу да они који се не сматрају људким бићима од стране оних који дискриминишу, самим својим присуством и постојањем почињавају злочин и зато није потребно придавати икакав значај лишавању њихових безвредних живота. Управо се овакав став приказује у поступцима Америке према свим црњама овога света који одбијају да живе амерички начин живота. Најсуровији злочини су злочини против човечности, јер они поричу значење живота и истине. Примера нигеризације је много, а принцип и мотиви су исти. Наиме, циљ је био да се покоре сви који не заговарају америчке вредности и који не деле исте визије слободе и економског развоја. А сам процес је почео још самим доласком Европљана, на челу са Кристофером Колумбом, на америчко тло, 1492. године. Дакле, само откриће Америке је започело геноцидом над Аравак народима, а ситуација се није знатно променила ни пет стотина година касније, када је чак и српски народ био жртва нигеризације. Једина разлика је у томе што је технологија у последњих пет векова знатно напредовала, па тероризам над светским црњама од стране империјалистичких сила оставља далекосежне последице по екологију и животну средину услед коришћења осиромашеног уранијума. Али, како Едвард Херман и Ноам Чомски у књизи Производња сагласности појашњавају, те светске црње су „безвредне жртве“8, односно, жртве које су страдале пред оружјем моћнe силе Сједињених Америчких Држава. С обзиром на то да су жртве безвредне, према мишљењу тих истих моћника, не може се говорити о геноциду. Али постоје и „вредне жртве“, а њих су убиле црње и тако починиле геноцид и злочин. Дакле, према пропаганди западних сила, Аравак народ, Вијетнамци, Срби и многи други су безведне жртве над којима никада није почињен геноцид нити злочин против човечности. 7 Тesich, S. Niggerization: Everything, not just charity, begins at home. 13.6.2012. 8 Херман, Чомски: E. S. Herman, N. Chomsky, Manufacturing Consent, 37-86 Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

139

Јована Стевановић

Међутим, Тешић сматра да, колико год да је нигеризација дубоко укорењена у друштву и колико год да је тешко изборити се са њом, постоји решење које лежи управо у избору да се денигеризују читаве земље и друштва. Међутим, с обзиром на то да је Америка једна тоталитарна држава која одбацује, прикрива и игнорише истину и намеће своја морална начела као једина која су исправна и не толерише одступања од њих, можемо приметити да се као последица тога, према Тешићевом тумачењу, јавља Култ личности. Али, морамо имати у виду да се у Америци није јавио култ личности као што је то био случај у многим некадашњим тоталитарним државама попут Немачке, Русије, па чак једно време и Србије, где је један човек био на челу култа. Америка се никада конкретно није везивала за одређену личност. Оно што је Америка заправо успела да сагради јесте култ колективне личности и култ слабића.9 У том култу постоје неприкосновени морални стандарди и убеђења која се никако не могу побити чак и ако воде ка насиљу и уништавању живота. То се дешава због тога што су та морална начела заправо квази-морална начела, односно, не постоје у стварности и онда се дешава да „слабић“ (у овом случају Америка) врши тортуру над свима, укључујући и свој народ, како би била надмоћнија и како би успела да застрашивањем држи све у покорности. Дакле, ако бисмо овакво тумачење применили на Америку, било би нам мало јасније зашто је баш вијетнамси рат као једини рат који није успела да добије окидач за претварање земље и нације у слабића. Као што је већ и поменуто у тексту, после овог рата је пољуљано веровање у Америку као веле-силу која својим оружјем и савременом технологијом, сејући напалм-бомбе по свету, сеје смрт и страх без опасности по њу. Дакле, последице тога што рат није добијен су веома озбиљне и једини циљ земље и нације је био да касније добију било који рат како би себи потврдили своју разорну моћ. Тако је Балкан био једна од многобројних жртва оваквог начина доказивања силе. У неким тренуцима, рат Американцима делује као игра јер они на тај начин тимски као нација управљајући савременим авионима успешно погађају мете и успевају да освоје награду која лежи у подизању самопоштовања нације. Наравно, не чине никакав злочин, јер они своје мете не сматрају људским бићима, већ светским црњама који служе за забаву, а свом народу чине услугу наводећи их да мисле да су њихове мисије морално оправдане не остављајући му икакав избор. Последица тога јесте порицање и заборав, јер сви устукну пред истином и слепо верују ономе што је сервирано од стране вештих манипулатора. Међутим, стање је постајало све горе због тога што више није постојала опасност од истине. Нико није желео да чује истину јер је постојао услов избора између истине и поштовања према себи. Страх од поновног губитка самопоуздања и већи стид ако би се признала истина, 9 Тешић: S. Tesich, The Wimping of America , 13.6.2012.

140

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

навели су људе да зажмуре и препусте се лажима. Због неприхватања идеје о рушењу америчког сна, иако су препознали неједнакост људи у друштву, дискриминацију и империјализам, људи су донели одлуку и изабрали да је лакше да живе у лажима и обманама. Стога, даљи поступак обмањивања који је спроводила влада очигледно није био ни потребан. Тешић је у свом делу изразио забринутост управо за овакво стање међу људима, јер таква садашњост не може осигурати бољу будућност с обзиром на то да будући нараштаји неће добити шансу да виде истину и од самог почетка свог живота ће живети у лажима. Тако је успешно створена вештачка историја Новог светског поретка који је готово идентичан као стари, али под већим велом лажи. У том случају је много теже открити оно што заиста јесте и стварност заувек остаје сакривена у прошлости. Тешић је упозоравао, али и предвидео оно што ће се догодити, односно, оно што се догађа у савременом свету. Изгубљене су све праве вредности, злоупотребљава се демокартија и слобода, цвета криминал, тргује се људским животима, а и даље постоји хуманитарно бомбардовање,10 а светски моћници претварају злочин у стратегију налазећи оправдање код народа за терор уз помоћ вештих маркетиншких агенција која пружају умирујућа објашњења да су предузете акције праведне и оправдане. Штавише, оне су представњене као крајње моралне, хумане и спасилачке. Џо је један од представника оних људи који су жртва колективног свесног једног друштва, али је он на крају одабрао да скине маску и да од слабића постане морални херој. Успео је да се суочи са мрачном страном своје личности и прошлости и храбром одлуком да говори пред свима и тако спасе многе недужне животе, успео је да се уздигне изнад друштва које му је нанело зло и својом свирепошћу успело да га претвори у чудовиште жедно освете и да на тај начин апелује на све људе на глобалном нивоу да тај пут, ма колико био мучан и тежак, представља једино решење за морално исцељење света и појединца у њему. Признање кривице је сигуран знак моралног преображаја. Највеће искушење за човека је суочавање са самим собом, са сопственим одразом у огледалу. ПОВРАТАК НА ПОЧЕТАК Следећа Тешићева драма о којој ће бити речи јесте драма Повратак на почетак, која за разлику од драме Брзина таме, у којој је приказана 10 Термин хуманитарно бомбардовање се односи на НАТО бомбардовање бивше Југославије 1999. године. Користили су га противници рата као оксиморон у знаку протеста на циљеве НАТО-а да заштити косовске Албанце, а затим је коришћен и за војне интервенције које користе заштиту људских права као изговор за нападе. Приписује се В. Хавелу, бившем председнику Чешке и драмском писцу. Овај термин подсећа на Орвелов дуплоговор (енгл. дoublespeak) према коме Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ. (Орвел, 7 стр.) Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

141

Јована Стевановић

борба са прошлошћу за бољу садашњост, приказује садашњост као борбу за бољу будућност. У овој драми у којој је представљен „љубавни живот“ Адама и Дијане, представљен је красни нови свет или како би га Олдос Хаксли назвао „Врли нови свет“ у коме ништа није ни красно ни врло ни храбро. Управо супротно, људи су лишени људскости што је последица тоталитарног система, сакривеног под плаштом демократије, који узима људима достојанство, лишава их морала и емоција. У таквом друштву нема више потребе за насиљем како би се постигао ауторитет над људима, нити постоји директно надгледање. Скоро савршена надмоћ над људима се постиже уз помоћ ненасилне манипулације како би се достигло пожељно понашање код људи. Људи су само пасивни посматрачи који све то мирно прихватају. Уместо да се боје будног ока „Великог брата“11 он се уселио у њихове домове и саживео се са њима. Адам је представник већинског дела друштва које се безусловно и без икаквог бунта и довођења ичега у питање препушта систему у коме стари „вриште“,12 а млађи одбијају да увиде и признају разлику између исправног и погрешног. У оваквом систему, о слободи се и не говори. Она као да је заборављена и у потпуности ће нестати када „вриштећа генерација нестане“.13 Док је Адам трећеразредни државни уметник проглашен за главног забављача чија је специјалност певање, а притом има стан и редовно се појављује у најпопуларнијем шоу програму под називом „Патриотски колаж,“ Дијана живи са старим људима који вриште и она је представник оних који одбијају да игноришу оно што се дешава око њих. Она види патњу и врло одлучно се успротивљује целом систему и држави који су узрок тој патњи и исказује дубоко незадовољство и непоштовање према њима. Међутим, иако је она свесна какав утицај на свет око ње има држава која тежи да контролише људске животе и њихову машту посматрајући људе као своје поданике, Дијана осећа да мора да побегне од свог тог вриштања. Како је Адам у обавези да нађе жену да би се преселио у нови стан, он у Дијани види савршену прилику за испуњење те дужности јер се љубав апсолутно занемарује и не придаје јој се никаква важност. Штавише, љубав се није доводила у питање. Али, њих двоје представљају савршену комбинацију два фундаментално супротна виђења једног „демократско-тоталитарног система“ у коме се дешава не баш јасно дефинисана „Реконструкција“ након револуције. Иако је Дијана изабрала да побегне од патње коју чује у крицима старих људи, она не може да поднесе да изгуби свој идентитет иако тај напор у таквом једном друштву може да изгледа као Дон Кихотова борба са ветрењачама: 14 11 Орвел 2000: Џ. Орвел, 1984, Београд: Verzal Press (Београд: Публикум) 12 Тешић 1990: Повратак на почетак, 229.стр. У целој драми се помињу „стари који вриште“ јер не могу да прихвате живот какав јесте и мисле да ће се тиме што ће вриштати пробудити из те ноћне море 13 Ibid 14 Дон Кихотова борба са ветрењачама је фраза која означава вршење неке узалудне радње или посла који се не може завршити,често употребљавана код борбе „малих” обичних људи против

142

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

ДИЈАНА: […] Али сада круже гласине да деца, такође, морају бити жртвована. Она већ почињу да вриште у неким крајевима. И нико заиста не зна да ли је то неопходно. Да ли то заиста служи неком већем добру? Не верујем да бих могла да поднесем ту врсту патње. […] Путем старих људи, прошлост је већ жртвована зарад будућности. Како ствари стоје, уколико будемо морали да жрвујемо ту будућност, децу, бићемо осуђени на вечни живот у садашњости. А ја то не бих могла да поднесем. (Повратак на почетак, 1990:242)

Напори и њено одбијање да прихвати све то нису довољни и дете је ипак зачето. Она је несрећна због тога пошто верује да деца у друштву пате на исти начин као и стари и нажалост, не греши у томе. Цела ова драма је заправо алегорија садашњости и бави се проблемом одузимања слободе без које нема људскости. Цело друштво се претвара у један систем који ће контролисати све од популације до људских ставова, мишљења, жеља и осећања. Притисак је јак, а решење је само једно и управо лик Дијане нуди решење за овај проблем који се шири попут вируса. Јако је тешко одупрети се и не поклекнути пред моћном машином напретка и цивилизације. Наиме, можемо стати на пут криза које су већ дубоко укорењене у друштво једино ако успемо да очувамо свест о томе да постоји алтернатива у потиснутим и прикривеним могућностима и ако не дозволимо да заспи побуњенички дух у нама. Иако је Адам амбициозан извођач који жели да напредује, он не жели да напредује у духовном смислу и не уздиже се као уметник, већ жели да напредује на друштвеном пољу. Срећан је у том врло орвеловском друштву и вољан је да испуњава све обавезе како би постигао успех и остварио свој циљ. Прави духовни напредак не постоји ни на индивидуалном ни на глобалном нивоу. Сви проблеми се олако схватају и нема задирања у срж проблема јер скоро нико не види или не жели да види шта је исправно а шта није. Читав живот је исцениран и законски регулисан, чак и изглед станова. Влада контролише уметнике и користи их при постизању жељених циљева. Уметници нису слободни да оживе своја дела јер је уметност цензурисана и једина уметност која се признаје и цени јесте она која је одобрена од стране владе. И од Адама, као и других уметника се захтева да држе политичке говоре. Оно што Тешић жели да истакне јесте да такав вид масовне културе коју промовише Запад јесте један од вида манипулације којим се користи. Такође жели да нагласи опасност моћи коју поседују масовни медији попут телевизије и других средстава јавног информисања контролисаног од стране владе да заслепе народ и несвесно му одузму слободу, осећај за морал и онемогуће му избор као што је случај у драми Повратак на почетак. Путем медија се, нажалост, много ређе промовише нешто што је добро, већ медији служе да усађују великих сила. Оригинална фраза проистиче из романа „Дон Кихот”, Мигела де Сервантеса, у коме се главни јунак бори са ветрењачама мислећи да се бори против дивова. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

143

Јована Стевановић

веровања маси која брзином светлости упија све оно што је бесмислено и апсурдно као највеће мудрости и слепо верује у то. Са оваквим проблемом је суочен цео свет и колико год да је култура неке земље јака и колико год да постоји укорењена традиција, готово је немогуће остати имун, а последице су кобне и неизбежне. АДАМ: Да си прочитала сву литературу, сва периодична издања, недељнике, месечнике, часописе који излазе једном у три месеца, знала би да не можеш ништа да учиниш. Не у оваквим случајевима. Заправо, они нас упозоравају да ништа не покушамо. (Повратак на почетак, 1990:255)

У виртуeлном простору различитих видова масовних медија смештене су практично све данас постојеће информације и знање. С обзиром на то да смо свесни колико је велика моћ медија, поставља се питање о постојању човекове слободе, што је један од најзначајнијих критеријума идеје једног идеалног друштва. Пре се може рећи да су човеку стављени окови јер постаје медијски зависник који је сасвим неслободан и празан, без знања у себи, јер је сво знање сместио ван себе и препустио другима да управљају њиме. Лик драме, Адам, такође се ослања на то знање ван нас и у њему тражи решење за све проблеме са којима се сусреће. Врли нови свет, Олдоса Хакслија, јасно упозорава на опасност којом смо изложени уколико препустимо држави контролу над технологијом и медијима, које све снажније утичу на обликовање мишљења и схватања код људи, утичу на формирање човекове личности и обликују слободно време појединца, који је непрестано изложен медијском садржају. Бојим се да нисмо послушали Хакслија и да смо већ дозволили да све буде подвргнуто контроли и цензури. Али, суштина је да, иако смо пропустили нека решења, алтернатива увек постоји и управо је морална особа једина која може да допринесе побољшању друштва. На крају драме Дијана доноси веома важну одлуку да се разведе од Адама и такав избор заправо представља израз њеног бунта против живота у коме се људскост губи, љубав и способност да се воли потискују, а стално се жртвују животи невиних људи зарад виших циљева чије се постојање овде доводи у питање. Затим све пада у заборав. Адам на крају драме постиже свој циљ коме је стремио од самог почетка, односно, добио је унапређење у другоразредног уметника. Он верује да су се све трагедије исплатиле јер је дошао крај „Реконструкцији“. Кроз ове ликове, Тешић је изразио страх од потенцијалне будућности у којој ће друштво успети да управља „испраним мозговима“ људи који су изгубили душу. Тешић позива на побуну и апелује на све нас да широм отворимо очи пред оним што нам „сервирају“ и да преиспитамо своје поступке и веровања. Мора постојати свест о томе да се ништа не може посматрати као апсолутно и да нема апслолутних начела добра и зла и вечних принципа, али морамо се и клонити опасности да савремени западњаци, који цене теоријског човека, не успеју да убију човека ин144

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

стинкта и акције у нама. Дакле, ко смо заправо ми: Адам, Дијана или неко трећи? Да ли „колективно осећамо емпатију“ (Повратак на почетак, 1990:257) или се уздижемо изнад ње и објављујемо јој рат? Према неким истраживањима,15 стање емпатије не доприноси моралу, јер има много недостатака, као што је, на пример, емпатија селективне природе и не може до те мере да мотивише људе да доносе исправне моралне одлуке. Иако такође тврде да може бити позитивна у смислу да се код људи јави брига за одређене људе, никако не бисмо смели да дозволимо да постане кључна за мотивацију када је морал у питању. ПОВРАТАК ВРЛОГ НОВОГ СВЕТА НА ПОЧЕТАК Врли нови свет је пун ликова који раде све што могу како би избегли суочавање са истином о ситуацијама у којима се налазе. Употребом дроге под називом сома постижу то да се реална садашњост замагљује и замењује срећним халуцинацијама. Овим се постиже промоција социјалне стабилности. У овом роману је, као и у Тешићевим делима, а посебно у драми Повратак на почетак, приоритет срећа на рачун истине и постоји веровање да је боље бити срећан него знати истину. Према Мустафи Монду, лику овог романа, срећа се односи на непосредно задовољење жеље сваког грађанина за храном, телесним задовољством, дрогом или лепом одећом. Мање је јасно шта Монд подразумева под истином у том друштву. Из његовог разговора са Џоном, могуће је идентификовати две основне врсте истине које држава тежи да сакрије. Прво, држава контролише све напоре грађана да дођу до било какве врсте научног или емпиријског знања или неке истине. Друго, влада покушава да уништи све врсте „људских” истина, као што су љубав и пријатељство. Иако први тип подразумева објективну истину до које се долази закључивањем, а други тип се односи на ону истину која се не може дефинисати или доказати чињеницама, појединац осећа потребу за обе врсте истине. У Тешићевој драми нема љубави и способност да се воли не постоји, тако да су ликови ове драме на самом почетку лишени једног таквог осећања, односно истине. Све је регулисано правилником и све је под контролом државе. Али, иронично, већина је срећна иако су лишени љубави, укључујући и Адама. Потрага за истином укључује много труда, индивидуалне тежње и борбу против свега што се бори против истине. Дијана је та која је одабрала тежи пут, али пут на коме неће изгубити себе и свој идентитет: ДИЈАНА: Желим да будем ван. АДАМ: Мислим ван. Ван овог места. Ван овога. Ван свега овога. Не видим ни један други начин. Мрзим што ти овако изненада саопштавам, али желим развод […] пре него што прођемо кроз још 15 Jesse
 J. 
Prinz, Empathy: Philosophical and Psychological, Perspectives. Oxford University Press Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

145

Јована Стевановић

много тога и док ја још увек могу да увидим шта је важно. (Повратак на почетак, 1990:258)

Оно што ниједно друштво, ни у Тешићевом ни у Хакслијевом врлом новом свету не може да допусти јесте потреба, индивидуална жеља и воља за потрагом за истином. Иако драма Повратак на почетак, која поред тога што описује дистопију у којој свемоћна држава контролише понашање и поступке људи како би одржала стабилност и моћ, има још доста сличности са Орвеловим романом 1984. и Хакслијевим Врлим новим светом, она се од њих разликује. Док се у 1984 говори о дистопији у којој се одржава контрола над људима сталним надзором, тајном полицијом и тортуром, у Тешићевој драми нема таквог облика надгледања, јер више није потребан. С обзиром на то да се будно око посматрача уселило у домове људи и сада живи са њима без икакве побуне, много је лакше контролисати људе јер се добровољно придржавају друштвених правилника верујући да једино тако могу бити срећни. Али у Врлом новом свету, иако влада користи технологију како би променила жеље људи, ситуација је скоро па идентична као у Повратку на почетак: и једна и друга влада теже томе да контролишу ситуацију тиме што ће грађанима омогућити да буду толико срећни и привидно испуњени да и не размишљају о својој слободној вољи, жељама и тежњама. Последица свега овога јесте губитак достојанства, осећаја за моралне и друге вредности и губитак емоција. Односно, када један човек изгуби све ово, претвара се у машину јер је изгубио људскост. Међутим, уколико се неки члан покорног друштва издвоји и не прихвати оно што моћна влада и систем намеће, онда трпи последице отуђења од друштва. Дијана је на крају остала сама на клупи у парку. Она је сама, али је изабрала да крене другим путем, а не оним који је Адам изабрао. Она носи наочаре док седи на клупи као симбол тога да је прогледала и увидела у каквом свету живи и како је свирепо то друштву које жртвује невине људе зарад непостојећих циљева. НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ Наредна драма Стива Тешића која спада у моралну тетралогију јесте На отвореном друму која, као ни претходна драма Повратак на почетак, није смештена у простору и времену, односно, место није конкретно дефинисано, а радња драме се одвија непосредно после грађанског рата. Како Тешић и сам каже, разлог због кога је написао ову драму јесте тај што је веровао да ће избити много грађанских ратова у свету након пада Берлинског зида 1989. године, али није ни претпоставио да је заправо предвидео грађански рат у тадашњој Југославији. Дакле, овај грађански рат представља универзални мотив и односи се на истоветност свих ратова икада вођених или оних који ће се тек водити. 146

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

Главни ликови ове драме су Анђео и Ал који врло подсећају на један од најпознатијих драмских парова, Владимира и Естрагона које је створио „драмски бог“16 Семјуел Бекет. Наиме, двојица протагониста Анђео и Ал сакупљају уметнине из музеја који су бомбардовани током грађанског рата. Они се налазе на отвореном друму и верују да се крећу ка „Земљи Слободе“ чије име асоцира на неку другу цивилизацију и рајску земљу. Али, да би ушли у Земљу Слободе, морали би да плате, јер је слобода постала део робе и купује се или се до ње долази неком врстом компензације. Оно што је требало да ураде Анђео и Ал је да убију Месију, Исуса Христа, који је по други пут дошао на земљу, али овогa пута као Исус Уметник који свира једну исту мелодију на виолончелу и не говори ништа. Дакле, они би морали да почине злочин како би постали слободни. Сви жуде за слободом, а њена цена је очигледно губитак морала. Али с обзиром на то да је морал потврђивање слободе, а не покоравање одређеним принципима и начелима, а концепт слободе постаје одвојен од концепта морала, поставља се питање да ли је могуће бити неморалан а слободан? Управо је разлог због чега вође таквог једног друштва хоће да убију Исуса Христа тај што он морал посматра као нешто што није доступно маси, него мањини. Такође, он види уметност као нешто што лежи у основи морала и самим тим Он представља опасност за друштво које хоће да тргује моралом и да га учини доступним широкој народној маси. Таквом друштву није потребан Исус Уметник. Међутим, Ал и Анђео не могу да убију Христа, већ то чини Монах, што је веома иронично, јер би Монах требало да буде највећи Божји слуга, а Ал и Анђео бивају разапети иако нису починили тај злочин. Разлог да буду оптужени је постојао с обзиром на то да су се у међувремену променили морални принципи и начела, јер је наводно нестао и последњи тиранин са лица земље. Чињеница да ова два протагониста нису могли убити Исуса је веома значајна због тога што су они тим чином на крају схватили да људе карактерише способност да воле без мотива. Пошто су одбили да убију Исуса, одбили су да убију унутрашну веру. Право откровење јесте да је уметност, у суштини, љубав без мотива и ово откровење је омогућило ликовима да нађу везу између себе на крају. Прво су изложени у музеју као уметничка дела или експонати, а касније су избачени ван да би разматрали питање шта је слобода. „СЛОБОДА ОД НЕЧЕГА И СЛОБОДА ЗА НЕШТО“ Појам слободе се односи, у најопштијем смислу, на то да неко није заробљен и означава оно стање у коме особа може деловати без икаквих забрана и принуда. Што се одређивања појма слободе у филозофији тиче, постоји више одређења слободе која се односе на слободу избора, 16 Јеремић 2008: З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд, 33. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

147

Јована Стевановић

где је човеку дата могућност избора и доношења одлуке, затим, слобода као могућност делања по сопственој вољи која искључује спољашње принуде и слобода воље. Слобода као слобода воље  подразумева све оно што не шкоди другоме. Овај појам слободе подразумева самоограничење, јер би безгранична слобода била самовоља, односно негација слободе другог. У онтолошком смислу, слобода чини бит човека, његову човечност која га разликује од осталих бића. Уколико пак свесно преузима своју слободу, а тиме и одговорност, онда се она назива позитивном слободом, која се испољава као „слобода за“. И у религијама је разматрана слобода, а у хришћанској религији, Бог се сматра слободним бићем, јер поред тога што нема закона према којима би се Он управљао, Бог је својом слободном вољом створио свет. Дакле, човек је дар Божје слободе. Према Декарту, човек по слободи одлучивања јесте човек који је најближи Богу и слобода је Божји дар човеку. Такође, он сматра да способност воље да донесе неки избор представља слободу. Тешићеви протагонисти, Ал и Анђео, суочени су са моралном дилемом и они имају слободу избора да ли да убију Исуса Христа како би остварили свој циљ, а то је долазак у Земљу Слободе. На путу до те рајске земље, Анђео спашава девојчицу док Ал предлаже да је оставе да им не би представљала препреку на путу до циља. Његово објашњење јесте у томе да када некога спасите, сваки пут ће изнова тражити спасење од вас. Следеће искушење које их је чекало на путу до Земље Слободе је било да убију Христа. С обзиром на то да су се изборили са дилемом да ли да убију Христа и иако су одлучили да то не раде, обојица су оптужени и за тај чин и разапети, а њихово распеће представља персонификацију Христовог распећа. Према хришћанској религији, Исус Христ је жртвован како би окајао грехе свих људи и сваки човек је жртва распећа када се одлучи за правилан морални избор. АЛ: […] Верујем да се слажеш да постоје два типа слободе. Слобода од нечега. И слобода за нешто.17 (On the Open Road, 1992:86)

Да би се достигла „слобода за“, морамо се ослободити нечега. У овом случају, Ал говори о једном робу који мора прво да се ослободи ланаца како би могао да оствари ову другу врсту слободе, односно да воли без мотива. Међутим, то је врло тешко јер човек сања о нечему док га не добије, а потом врло брзо заборави оно за чим је жудео и нема поштовања према томе. Роб, када постане слободан од нечега, заборавља на сан о слободи и убрзо постаје нешто друго: АЛ: […] Можеш бити роб и знати шта слобода значи, или можеш бити слободан и немати идеју о томе. (On the Open Road, 1992:86)

17 Цитате из оригиналног издања драме на енглеском језику који су коришћени и раду преводила Јована Стевановић.

148

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

Међутим, постоји лик у драми који на сасвим другачији начин доживљава појам слободе. Лик Монаха доживљава људе као изгубљено стадо коме није потребна слобода, јер оно што је људима потребно јесте да их неко води и храни. Међутим, према Ничеу, ми припадамо том великом стаду, али проблем је у томе што нема правог пастира, већ слободу, као и све остало, контролишу државне институције. Монах сматра да људе мучи слобода јер не умеју да воле без интереса: МОНАХ: […] Ми не можемо да волимо једни друге онако како нас Ти видиш у својој визији. Нама је потребан мотив не слободна воља да волимо и нисмо нашли ниједан, и Ти нам ниси дао ниједан, и сумњам да ће се појавити неки. (On the Open Road, 1992:73)

Из свештениковог монолога можемо закључити да он други долазак Христа на земљу, и то преданог Христа Уметника, не само да сматра непотребним, већ и штетним, јер верује да људи нису дорасли визији коју Христ има. Међутим, уместо да Ал и Анђео убију Христа као што се и очекивало, Христа убија Монах који вешто оправдава себе позивајући се чак и на Библију да то што чини није смртни грех, јер Библија, попут неког правилника, јасно каже да је убиство човека смртни грех, али нигде није ништа речено за убиство Бога. Иако је Ал оправдавао владу и покушавао да рационализује Христову смрт уз објашњење да би убиство Христа представљало један вид еутаназије (што значи да ће направити прави морални избор), то што Ал и Анђео нису испунили задатак који је био један од услова за могућност уласка у Земљу Слободних значи да су они изабрали да сачувају оно што је најбоље у њима. АНАЛОГИЈА ИЗМЕЂУ ТЕШИЋЕВЕ ДРАМЕ НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ И ВЕЛИКОГ ИНКВИЗИТОРА ДОСТОЈЕВСКОГ Руски писци попут великог Достојевског, Толстоја или Максима Горког су били вечита инспирација за Тешића. Као и за Тешића, и за Достојевског је слобода представљала важан проблем. Његов „Велики инквизитор“ тврди да су се људи плашили слободе јер је она била нешто најнеподношљивије. С обзиром на то да је људима увек најважнији био хлеб, они очигледно нису дорасли слободи. Тежња да се задовоље све потребе не значи да човек и његов дух напредују ка слободи. Достојевски је у „Великом инквизитору“ истраживао тему да ли људска бића заиста желе слободу избора као Божји дар и колико може слобода избора бити употребљена против друштва. У овим драмама се Исус Христ враћа на земљу и оба пута га људи препознају, али представља сметњу за друштво. Велики инквизитор налаже да се убије Христ, јер представља опасност за поредак који је владао у том периоду у Севиљи. Тада је црква иронично убијала јеретике „у Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

149

Јована Стевановић

славу Бога“ како би отклонила претњу коју су они, као и Христ, представљали, јер су они били ти који су могли да схвате слободу која је Божји дар. Уместо да уживају у Божјем дару слободног избора, људи су толико слаби и плашљиви да ту слободу доживљавају као терет, што је случај и у Тешићевој драми. Исус Христ је другачије видео људе у оба случаја, јер јер веровао да ће они искористити дат избор. Занимљиво је то што је временско раздобље од романа Достојевског до Тешићеве драме негде око пар стотина година, а ситуација се није нимало променила. Драма На отвореном друму као да је одговор на питање које је још Достојевски поставио о томе колико ће људи желети да се потчине неком ауторитету и да дозволе да их неко води само да не би морали да сносе терет одговорности ако би имали слободан избор. Тешићева драма јасно говори о идеологији америчког друштва и владе, као и организоване религије. Достојевски није погрешио и наслутио је будуће догађаје. Суштинска разлика између ова два дела је у томе што је у верзији поеме Достојевског Христ прогнан, јер је Велики инквизитор поражен ћутањем Христа и његовим пољупцем, док је у драми Стива Тешића, Христ поново убијен. Међутим, Ал и Анђео су доказ да је ипак могуће у људима пробудити осећај за морал и колико год ова драма делује песимистично, не можемо рећи да јесте јер се завршава тиме што још увек има вере и наде за човечанство. Крај драме је сасвим неочекиван, јер протагонисти доживљавају духовни преображај, а та промена се нарочито односи на Ала који је био вођен разумом и занемаривао је емоције, туђа осећања и патњу. АЛ: […] Ја сам, уместо тога видео човека, широм раширених руку, као да се спремао да обгрли свет. Видео сам себе као ремек-дело. Слободног. (On the Open Road, 1992:93)

„ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ“ Када читамо драму На отвореном друму, немогуће је да нас не асоцира на Бекетову драму Чекајући Годоа. Једно од питања којим се Бекет у својој драми бави јесте питање морала, јер морал је, поред слободе, још један од дарова Бога. Он преиспитује морал и поставља питање могућности постојања морала без Бога. У обе драме се јавља мотив духовног ишчекивања и ликови непрестано преиспитују смисао и сврху свог постојања: АНЂЕО: Ако напредак води до тога да будем обешен, не схватам. Која је суштина напретка ако ћу умрети. АЛ: […] Да ли схваташ да си поставио централно питање целокупног људског постојања? (On the Open Road, 1992:49,50)

150

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

Оно што је важно је да се у обема драмама јавља мотив духовног ишчекивања и жеља за потврђивањем личне егзистенције. Као што је Исус Христ једини који то може да учини за Ала и Анђела, тако је и Годо за Владимира и Естрагона. Бекета, као и Тешића су целога живота занимала питања: Како смо настали и која је сврха нашег постојања? Ко смо ми; која је наша права природа? На шта човек мисли када каже „Ја”? Они су сматрали да су теме које преовлађују у светској књижевности заправо површне, да крију суштинске проблеме и праву патњу. На крају драме На отвореном друму, када Тешићеви протагонисти завршавају своје путовање разапети на крсту, они себе не доживљавају као злочинце разапете због казне, већ себе сматрају ремек-делом. Нарочито је то изражено код Ала, који је на крсту раширио руке како би пригрлио свет јер је коначно схватио на који начин функционише човекова природа. Док Ал и Анђео разговарају разапети на крсту, проживљавајући последње тренутке живота, Ал у једном тренутку помиње свог омиљеног филозофа Имануела Канта: АЛ: Када сам био млад... мој омиљени филозоф био је Кант. АНЂЕО: Имануел Кант. 1724 – 1804. АЛ: Тачно. „Звездано небо изнад мене и морални закон у мени.” (On the Open Road, 1992:82)

Немачки филозоф Имануел Кант је у више наврата говорио и писао о моралу, па није случајно што је Тешић одабрао њега као омиљеног филозофа за свог лика у овој драми. У својој изјави коју и Ал цитира „Две ствари испуњавају разум с увек новим и растућим чуђењем и страхопоштовањем - звездано небо изнад мене и морални закон у мени.” 18 Кант посматра звездано небо као нешто што је изван људи, док морални закон доживљава као нешто што се налази у људима и унутар њихове свести. Према Канту, моралне законитости постоје да кроз њих људи откривају суштину свог постојања и постојања света око њих. Кант такође оштро одбацује употребу човека као средство у било које сврхе и наглашава људскост као главну димензију међуљудског односа. Управо се и Тешић у свом делу бавио питањем злоупотребе и искоришћавања човека од стране владе и друштва за „прљаве послове“ уз обећање неке лажне слободе за коју се сви боре и у коју верују. Тако и Ал у једном тренутку каже да не убија влада људе него људи убијају људе, јер влада као концепт не може то да уради. 19 Дакле, људи прво треба да се промене на индивидуалном нивоу како би могло друштво да се мења, а како Кант каже, човек је пре свега морално биће.

18 Кант, Критика практичног умa 19 Тешић 1992: S. Tesich, On the Open Road, Applause, A Goodman Theatre Edition, New York Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

151

Јована Стевановић

Нада лежи у уметности, јер уметност никада није у хаосу и једино уметност ослобађа. А уметност је када се воли без мотива. Уметност и љубав могу излечити савременог човека упркос огромним притисцима друштва да се угуши и убије све оно лепо у животу. Љубав којој треба тежити није љубав према материјалним стварима, већ треба тежити ка остварењу кроз стваралачку љубав. „УМЕТНОСТ И ДОКОЛИЦА“ О УМЕТНОСТИ... У својој последњој драми, „Уметност и доколица“, Стив Тешић као да упућује последњи апел Америци да се пробуди из свог дубоког сна који је уснула и да се отргне свих утицаја те силе која човека претвара у „животињу која једе, спава, после устане и неког убије, па настави да спава...“ (Јеремић, 2008:130) У овој драми тема којом се Тешић посебно бави јесте уметност и можемо посматрати ово дело као реакцију на поражавајуће последице које америчко друштво оставља на уметност коју посматра као део потрошне робе. Није случајно што се према делима односимо равнодушно, јер смо под утицајем масовне продукције уметности и дело више не можемо задржати у свести, баш као и Алекс, протагониста драме Уметност и доколица. Он је позоришни критичар чији је задатак да гледа извођења драма и да дâ критички осврт на драму, а једине речи којима их он може описати јесу „шокантно и узнемирујуће“, јер се редовно осећа тако на свим представама које му се допадају. У данашње време се уметност купује, поседује, чак и конзумира. Уметничка дела су површна и немају снагу да нам промене и испуне живот. Стив Тешић верује у уметност и сматра да је неопходно присуство уметности у друштву. Она даје моћ говора онима који се буне против друштвених поредака, политике и дозвољава им да искажу своје незадовољство. У уметности нема друштва одбачених и њена основна функција је да нам пружи слику о животу. ЛЕНОР: Расизам је озбиљно питање, зар не? […] АЛЕКС: То није проблем. Видиш, управо је оно твој проблем, Ленор. Ти мислиш да је расизам проблем који сви покушавају да реше, а он то није. […] једини разлог зашто расизам постоји јесте зато што он има прођу. […] (Уметност и доколица, 1997:284)

А таква је слика времена које је Тешић описао, време „уметничке прође“. Ако већина прихвати неко дело као уметничко, било оно банално, бизарно, гнусно и неморално, проглашава се уметношћу. Када је једна мени блиска особа једном приликом рекла „Он је врхунски уметник, само нико не зна за њега“, сви присутни су се смејали изјави и прогласили је контрадикторном, јер да уметник вреди, био би познат. 152

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

Управо се и Тешић бавио овим проблемом, јер неприхватање од стране већине у данашње време постаје синоним за безвредност. Једино је тржиште важно и ако се нешто лепо упакује и добро прода, онда је и вредно помена. А улога уметности у друштву је од изузетне важности јер се и проблеми у друштву и његов колапс одражавају на уметност. Сведоци смо и промена које су се у Србији дешавале осамдесетих а свој врхунац доживеле почетком деведесетих са појавом турбо-фолка, музичким правцем који су створили криминалци за криминалце, а који промовише насиље, наркоманију, блуд и неморал. А ако се сетимо Платонових речи: „Каква је држава таква је и музика“ , онда бисмо схватили у каквој ситуацији се наша земља налази у последњих тридесетак година. Али, то код нашег народа има „прођу“ и некако је било најлакше приближити се широкој народној маси преко музике, јер је музика најдоступнији и најраспрострањенији вид уметности. Поставља се питање да ли ће човек успети да се избори са свим тим проблемима са којима се сусреће и да ли ће издати уметност и дозволити да се претвори у „турбо-уметност“. О ДОКОЛИЦИ... С обзиром на то да је двадесети век био веома драмски оријентисан, многим социјалним теоријама које су се развиле током овог века, а које се баве истраживањем поступака људи и доживљавају их као драматичне, главна оријентација је била посматрање „живота као драме“. Наиме, према оваквом схватању, људи су глумци који играју одређену улогу, поступци људи су радња драме. Људи, односно глумци животне драме доносе различите моралне одлуке и при томе су вођени и инспирисани разним мотивима, намерама и циљевима. Није случајно што је Тешић као професију за свог протагонисту Алекса изабрао посао позоришног критичара, који на исти начин критикује живот и позориште. Заправо, Алекс више посматра свој живот него што га живи и има критички приступ према њему и он је представник свих људи у Америци који су пасивни посматрачи свега што се дешава, немоћни и невољни да се прикључе животу и да постану одговорни чланови друштва. Кроз своје монологе, Алекс посматра све што се дешава као објективни критичар. Такође, он не дозвољава да публика посматра сцену као стварни догађај, него је укључије у радњу и преноси део одговорности на њу. Цела драма се у ствари заснива на пребацивању одговорности. Сви ликови у драми пребацују одговорност на Алекса за њихове патње и одустајања у животу: Ленор, његова бивша супруга је одустала од каријере глумице, Кћер је одустала од много тога у животу, заправо од свега што је икада започела, Алексови родитељи као да су одустали од самих себе још на почетку када су прихватили да живе без љубави, а служавка Марија, која је била ту у улози његове савести, на Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

153

Јована Стевановић

крају драме одустаје од њега и препушта га самом себи. Али, сурово би било осудити Алекса да је одговоран за све недаће и промашене животе, јер он никада није показао да је намерно хтео некоме да науди или нанесе зло и он је једини лик у драми који ни у једном тренутку није осуђивао друге за то што се њему догађа. Али, са друге стране, тешко је суздржати се и не осуђивати Алекса и као да нас његов лик изазива и инспирише да се и ми претворимо у критичаре, односно да ми постанемо Алекс, критичар који је сваког дана свог живота веровао да ће наредног дана започети неки други живот. АЛЕКС: Пре се осећам као путник који се вози неким легендарним Оријент Експресом. Свега има у возу. […] Укратко, у возу има свега што би ми икада у животу затребало, али некако скоро ништа што ми је потребно. (Уметност и доколица, 1997:297)

Међутим, он је на крају драме, у свом последњем монологу, признао да на крају није успео да искочи из тог воза из кога посматрају разне невоље са којима се људи у разним местима суочавају. Тешић се у овој драми бави многим питањима, али пре свега проблемом због чега нам је тешко да искочимо из тог воза и зашто за све своје промашаје у животу тражимо кривца у некоме другом. Такође, Алекс признаје да жели да скочи из воза, али не их хуманих разлога или како би некоме помогао, већ због њега самог. Али, оно што морамо да схватимо јесте тај Алексов апел и позив да сиђемо са воза и заронимо у мрак и почнемо да живимо тај живот који је он толико прижељкивао, а у исто врема га се бојао. С обзиром на то да Алекс представља једну универзалнију слику ликова, према његовом ставу можемо закључити и став осталих људи према том „симболичном силажењу с воза“. Драма На отвореном друму се такође бави питањем уметности, али на другачији начин. За разлику од Анђела, који о уметности говори из позиције „олоша“, Алекс је драмски критичар. Али, иако се од олоша можда и не очекује да доживе уметност на начин на који је доживљавају људи попут драмских, филмских, књижевних или неких других критичара, Анђео је успео да увиди да се уметност и живот заправо баве истим проблемима људског постојања и теже проналажењу решења за њих. Такође, није чудо што су „олоши“ огорчени, јер сви ти лицемерни људи који долазе да виде лепу урамљену патњу у оквиру зидина музеја одбијају да је виде ван тих зидова, где та ружна и прљава патња живи. Међутим, постоји нешто у тим људима, али се они сматрају отпадом друштва и многи су свесни њиховог постојања, али се праве да не постоје. Једноставно, временом се све, како Тешић каже, „дедраматизује“, јер људи стално посматрају патњу, али све се заврши само на томе. Као што се Алекс уморио од гледања и слушања драма и ништа му више није привлачило пажњу, као да је и свим осталим људима досадило да слушају о несрећама и трагедијама, па им више ништа не делује драматично. Стога се поново можемо вратити на мотив одустајања, јер 154

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

сви ми као да одустајемо од саосећања према другима, али не схватамо да смо на тај начин одустали и сами од себе. Тиме што нам Алекс пребацује део друштвене одговорности и укључује публику у саму драму, он нам упућује позив да се оврнемо и запитамо да ли смо ми његови сапутници у возу или ћемо за разлику од њега успети да сиђемо са спокојног Оријента. ЗАКЉУЧАК Колико год се светске империјалистичке силе трудиле да потисну све мрачне догађаје из своје историје, у могућности смо да се упознамо са правом историјом захваљујући писцима попут Стива Тешића, који не дозвољавају да истина постане заборав. Не само да нас такви писци упућују у свирепост људи према људима, већ нас они опомињу да је човек тај који мора изабрати и определити се за једну страну, јер морална неутралност не постоји а слободна воља коју имамо мора бити изнад свих осталих вредности. Иако су све четири драме из моралне тетралогије наизглед песимистичне и трагичне, Тешићеве драме су пуне наде и ентузијазма и оне су управо писане са вером да ће човек опстати као хумано биће. Све четири позне драме подстичу свест о томе да постоји могућност за опстанак и поред тога што су пропуштене многе могућности у историји човечанства.

Листа референци: Арсенијевић 2010: Ј. Арсенијевић, Између антрополошкоп песимизма и оптимизма у драмама На отвореном друму Стива Тешића и Блуз за месију Артура Милера, Наслеђе, Филолошко-уметнички факултет Крагујевац, број 15/1, 81-96 Бекет 1981: С. Бекет, Изабране драме, Београд: Нолит Бел 2008: Elizabeth Bell, Theories of performance, SAGE PUBLICATIONS, Inc, University of Florida, USA Богоева Седлар 2001: Љ. Богоева Седлар, Експлицитно о имплицитном: О промени вере у драмама Мајка Рејвенхила, Стивена Беркофа и Стива Тешића, Зборник радова Факултета драмских уметности, број 5, 54-72 Богоева Седлар 2008: Љ. Богоева Седлар, Стив Тешић: Морал као бунт и алтернатива, З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд, 169-171 Гофман 1959: Е. Goffman, Presentation of Self in Everyday Life, Doubleday Anchor Books, Doubleday & Company, Inc, Garden City, New York Достојевски 1972: Ф. Достојевски, Браћа Карамазови, Просвета, Београд Јеремић 2008: З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд Јунг 1996: Карл Гистав Јунг, Човек и његови симболи, Народна књига АЛФА, Београд Jesse 
J.
 Prinz, Empathy: Philosophical and Psychological, Perspectives. Oxford University Press Kamp 2009, David Kamp, Rethinking the American Dream, Vanity Fair Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

155

Јована Стевановић

20.6.2012. Кант 1990: И. Кант, Критика практичног ума, Београд: БИГЗ Кафка 1996: Франц Кафка, Преображај, Народна књига АЛФА, Београд Костић 2004: М. Kostić, War and Democracy – The Betrayal of an Individual Self in Tesich’s Plays, Fаcta Universitatis, Vol. 3, N, 123-138 Лома 2010: А. Лома, Мали илустровани речник појмова из историје религије, Део први А-Л, Филозофски факултет, Београд Маширевић, Љ. Медији и постмодерна стварност, 24.6.2012. Милер, Гелб 1958: Arthur Miller, Phillip Gelb, Morality and Modern Drama, Educational Theatre Journal, Vol. 10, No. 3, 10th Anniversary Issue. 190.202 Настић 2010: Радмила Настић, Трагедија и савремени свет, ФИЛУМ, Филолошкоуметнички факултет, Универзитета у Крагујевцу Ниче 1994: Ф. Ниче, С оне стране добра и зла ; Генеалогија морала, превод Глигорије Ерњаковић, Београд : Просвета Орвел 2000: Џ. Орвел. 1984, Београд : Verzal press, (Београд : Публикум) Rothmayer The Moral Tetralogy: American Social/Political/Cultural Commentary he later writings of Steve Tesich Рутштајн 1991: М. Rothstein, Morality’s The Thing For This Playwright , 14.6.2012. Стојановић 1999: Д. Стојановић, Разговори, Београд: Књижевна реч Tesich, S. Niggerization: Everything not just charity begins at home. 13.6.2012. Тешић 1989: С. Тешић, Брзина таме, превод Ана Петровић, З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд, 173-223 Тешић 1990: С. Тешић, Повратак на почетак, превод Јелена Баста, З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд, 225-262 Тешић 1991: Steve Tesich, Morality’s the Thing for This Playwright in New York Times, March, Тешић 1992: S. Tesich, On the Open Road, Applause, A Goodman Theatre Edition, New York Тешић 1995: S. Tesich, The Wimping of America , 13.6.2012. Тешић 1997: С. Тешић, Уметност и доколица, превод Јелена Баста, З. Јеремић, Стојан Стив Тешић Живот и три драме, Академика, Београд, 263-298 The Weight of Chains (филм), Борис Малагурски, 2011. Хаксли 2005: A. Huxley, Brave New World and Brave New World Revisited. New York: Harper Perenial Modern Classics Херман, Чомски: E. S. Herman, N. Chomsky, Manufacturing Consent, The Political Ecоnomy of the Mass Media, Pantheon Books, New York Чомски: N. Chomsky, Imperial Presidency: Strategies to control the Great Beast Шекспир 1978: В. Шекспир Како вам драго, Целокупна дела, књига друга, БИГЗ, Народна књига, Нолит, Рад, Београд www.vietnam-war.0catch.com/vietnam_war_nature.htm

156

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Драматизација проблема моралног избора у делима Стива Тешића

Summary / This study deals with the dramatic opus of Stojan Steve Tesich’s later plays Speed of Darkness, Square One, On the Open Road and Art & Leisure, which are part of his “Moral Tetralogy”. The problem of moral choice the protagonists are faced with is being analysed in those plays. Apart from the problem of moral choice, the main themes discussed in the plays are the theme of Vietnam War and its consequences, the influence of media on life and its manipulating power, the question of freedom and art. The purpose of the essay is to emphasize the problems of contemporary society Tesich deals with and to show the path of moral growth his protagonists are following in order to solve them. What is important is the fact that all plays are universal, because they do not only refer to the protagonists of the plays which are Americans and to their country America, where Tesich spent his whole life after the emigration from Serbia with his family, but it also refers to the whole universe and to every man. Tesich offers the solution in his plays and he strives to wake up the human consciousness about the existence of an alternative, although a lot of things have already been lost. Key words: moral, moral choice, freedom, art, media, Vietnam, manipulation, America Примљен: 8. јула 2013. Прихваћен за штампу јула 2013.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

157