Приказ 82.09:111.852 Алексић Ј. М.

Стефан Пајовић1 Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет (докторанд)

ПИТАЊЕ ЧОВЕКА КАО ОБОГОТВОРЕНОГ СТВАРАОЦА (Јана М. Алексић. Жудња за лепотом и савршенством: теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2014, 311 стр.)

Компактна студија Јане Алексић представља освежење када је по среди проматрање богоделања у сфери уметности, не само директно, већ пре свега кроз аутора. По среди није још једна расправа о мимезису, већ објективни увид у теургијску димензију свеколиког човековог књижевног стваралашта. За ауторку је процес настанка књижевног дела и његовог потоњег живота неприкосновен и она се према њему односи као према субјекту огледа. Тек кроз тако формиран суверен феномен стварања она пропушта утицај божанског, притом брижљиво вагајући на који начин оно утиче на аутора и дело. Сама ауторка је, условно речено, лаборант, док јој богата теоријска поставка (листа референци броји 107 уноса) служи као потпора за тумачење резултата добијених оваквом непосредном дијахроном анализом. У књизи се при разматрању појма лепоте признаје њена дуална природа као стваралачког порива, али и оруђа зла, уколико је лишена провиђења. Још једном се потврђује да унутрашња лепота претходи спољашњој и управо таква лепота може спасити (преобразити) свет, док умножавање спољашње лепоте само погоршава проблем. Ауторкине речи да „тамо где се лепота завршава, почиње теургија, као богоделање, објава смисла“ (Алексић 2014: 293) треба тумачити као комплимент уметности, не само због своје величине, већ првенствено скромности која је последица уједначеног погледа на ту тему. Лепота је оруђе којим се стиже до Истине, али сама по себи не може бити одредиште, већ само пут. Теургија с друге стране не поседује ту покретљивост која краси лепоту и више је котва, било као полазиште, било као исходиште. Богоделање заправо није ништа друго до човекоделање у коме људски вршилац радње оперише искључиво са материјалним манифестацијама лепоте како би их привео божјем лику. Аутор је истовремено и аутономан и подређен, јер пратећи дати појам Лепоте он открива сопствену лепоту која није опречна замишљеној. Читав овај процес се одвија у 1 [email protected] Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

239

Стефан Пајовић

оквиру „естетизованог света књижевности и уметности“ чиме свеколика уметност добија примат у човековом настојању да разреши тајну божанства којом би разрешио сопствена судбинска питања. Додатна димензија ове књиге је и њена двојако пристрасна природа. С једне стране она представља „посебан вид одбране књижевности и уметности од теологије; јер истиче духовно-религијски аспект уметничког стварања, а негира хипотезу о стварању ex nihilo и заметним и тамним извориштима инспирације“ (Алексић 2014: 12). С друге стране пак „књига може бити и одбрана теолошке и етичке димензије књижевности и уметности од секуларног теоријско-естетичког приступа, који, афирмацијом индивидуалног, интелектуалног, естетичког, занемарује религијски аспект стваралаштва и сужава духовно поље књижевности“ (Ибид.). Другим речима, уместо да једноставно изнесе два става о процесу настанка уметничког дела, ауторка их заправо упоређује, и што је још важније, заступа и један и други истим жаром, износећи аргументе који би иначе били опречни. Овакви широки видици не воде, као што би се могло претпоставити, у противречност (нарочито погубну у научној студији оваквог типа), већ у једну живу и богату расправу која читаоца готово дословно „гони“ до последње странице попут какве детективске приче. Користећи се ставовима Платона, Соловјова, Берђајева и других, на моменте се расправа на страницама ове књиге може учинити плодоносном, као да заиста може одгонетнути истинску природу теургије у човековом стварању, уместо да је само описује. Највеће богатство ове књиге лежи у срачунатом укључивању божанског фактора у чин људског стварања, пре свега у домену књижевности. Ауторка ово чини јако смело, ниједнога тренутка не залазећу у теологију нити у погубни атеизам који прати научне студије ове врсте. Суштински, ненарушавајући научни дискурс, студија Јане Алексић успева да дистанцирањем од предмета расправе заправо привуче и заинтересује читаоца какве год он мотиве имао за њено прелиставање. Претресајући оба историјска гледишта генезе књижевноуметничког дела, у књизи се на послетку не приклања ни једном ни другом. Свако научно дело треба да тежи да остави такав утисак јер како Хајдегер вели: „наука се не сме посматрати као систем ставова и склопова утемељења, већ као оно у чему се фактички опстанак (Dasein) разјашњава са собом самим“. Жудња за лепотом и савршенством је одличан пример оваквог „разјашњавања“ у савременој српској књижевнотеоријској мисли. Примљен: 12. марта 2015. Прихваћен за штампу марта 2015.

240

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу