Alvin Goldman Šta je opravdano verovanje? Cilj ovog članka je da pruži nacrt jedne teorije opravdanog verovanja. Ono što imam na umu jeste jedna eksplanatorna teorija, teorija koja na opši način objašnjava zašto se neka verovanja smatraju opravdanim, a druga neopravdanim. Za razliku od nekih tradicionalnih pristupa ne pokušavam da propišem standarde za opravdanje koji se razlikuju od naših običnih standarda ili pak predstavljaju njihovo poboljšanje. Samo pokušavam da izložim obične standarde za koje verujem da su potpuno drugačiji od onih u mnogim klasičnim, tj. „kartezijanskim“ objašnjenjima. Mnoge epistemologe je opravdanje zanimalo zbog njegove, po pretpostavci bliske veze sa znanjem.Ta veza bi trebalo da se sačuva u shvatanju opravdanog verovanja koje se ovde prikazuje. U prethodnim člancima o znanju1 negirao sam da je opravdanje nužno za znanje, ali tamo sam na umu imao „kartezijanska“ razjašnjenja opravdanja. Prema razjašnjenju opravdanog verovanja koje se ovde iznosi ono jeste nužno za znanje i s njim je usko povezano. Polazim od toga da je termin „opravdan“ evaluativan termin, termin procene. Bilo koja njegova tačna definicija ili sinonim takođe bi se sastojali od evaluativnih termina. Pretpostavljam da bi se takve definicije i sinonimi mogli dati, ali oni me ne zanimaju. Potreban mi je skup supstantivnih uslova koji određuju kada je verovanje opravdano. Uporedimo moralni termin „ispravan“. On se može definisati drugim etičkim terminima ili frazama, što je zadatak koji pripada metaetici. Zadatak normativne etike je, naprotiv, da utvrdi supstantivne uslove za ispravnost postupka. Normativna etika pokušava da odredi neetičke uslove koji određuju kada je neki postupak ispravan. Dobro poznat primer je utilitarizam postupaka koji kaže da je neki postupak ispravan ako i samo ako proizvodi, ili bi proizveo, barem toliko čiste sreće koliko i bilo koja druga alternativa otvorena za onoga ko postupa. Ti nužni i dovoljni uslovi očigledno ne uključuju etičke pojmove. Analogno tome, potrebna mi je teorija opravdanog verovanja koja bi neepistemičkim terminima odredila kada je verovanje opravdano. To nije jedina vrsta teorije opravdanosti koja bi se mogla tražiti, ali to je jedna važna vrsta teorije i vrsta koja se ovde traži. Da bismo izbegli epistemičke termine u našoj teoriji, moramo znati koji su termini epistemički. Očigledno je da se ne može dati iscrpni popis, no evo nekih primera: „opravdan“, „ima (dobre) osnove“, „ima razlog (za verovanje)“, „zna da“, „vidi da“, „shvata da“, „verovatno je“ (u epistemičkom ili induktivnom smislu), „pokazuje da“, „utvrđuje da“ i „ustanovljuje da“. Nasuprot tome, evo nekih primera neepistemičkih izraza: „veruje da“, „istinito je“, „uzrokuje“, „nužno je da“, „implicira“, „izvedivo je iz“ i „verovatno je“ (ili u smislu učestalosti ili u smislu sklonosti). Generalno, (čisto) doksastički, metafizički, modalni, semantički ili sintaktički izrazi nisu epistemički. Postoji još jedno ograničenje koje želim da nametnem teoriji opravdanog verovanja, uz ograničenje da se ona izrazi neepistemičkim jezikom. Budući da tražim eksplanatornu teoriju, tj. teoriju koja pojašnjava osnovni izvor statusa opravdanosti, nije dovoljno da teorija postavlja „tačne“ nužne i dovoljne uslove. Njeni uslovi moraju takođe biti prikladno duboki i prosvetljujući. Pretpostavimo, na primer, da je iznesen sledeći 1

A. I. Goldman (1967.), (1975.), (1976.).

1

dovoljni uslov opravdanog verovanja: „Ako S oseća crveno u trenutku t i S veruje u t da oseća crveno, onda S-ovo verovanje u trenutku t da oseća crveno jeste opravdano.“ To nije ona vrsta principa koji tražim; jer čak i ako je tačno, ono ostavlja neobjašnjenim zašto osoba koja oseća crveno i veruje da to čini, veruje u to tako da se to može opravdati. Nije svako stanje takvo da, ako je neko u njemu i veruje da je u njemu, to verovanje jeste opravdano. Šta je to što odlikuje stanje osećanja crvenog, ili uopšte „fenomenalna“ stanja? Teorija opravdanog verovanja one vrste koju tražim mora odgovoriti na to pitanje i stoga se mora izraziti na prikladno dubokom, opštem ili apstraktnom nivou. Primereno je na ovom mestu reći nekoliko uvodnih reči o mom eksplikandumu. Često se pretpostavlja da, kad god osoba ima opravdano verovanje, ona zna da je ono opravdano i zna šta je opravdanje. Pretpostavlja se osim toga da osoba može utvrditi ili objasniti šta je njeno opravdanje. Prema tom gledištu je opravdanje argument, odbrana ili skup razloga koji se mogu izneti u prilog nekog verovanja. Prema tome, proučava se priroda opravdanog verovanja razmatrajući ono što bi osoba mogla reći ako bi se od nje zatražilo da odbrani ili opravda svoje verovanje. Ne iznosim ovde nijednu od takvih pretpostavki. Ostavljam otvorenim pitanje da li osoba koja veruje zna da je verovanje opravdano, onda kada verovanje jeste opravdano. Takođe ostavljam otvorenim pitanje može li osoba koja veruje, kada verovanje jeste opravdano, izneti ili pružiti opravdanje u prilog tog verovanja. Ne pretpostavljam čak ni, kada je verovanje opravdano, da ima nešto što osoba koja veruje „poseduje“, a što bi se moglo nazvati „opravdanjem“. No pretpostavljam da neko opravdano verovanje svoj status opravdanosti dobija od nekih procesa ili svojstava koji ga čine opravdanim. Ukratko, mora biti nekih procesa ili svojstava koji dodeljuju opravdanje. No to ne implicira da mora postojati neki argument ili razlog ili bilo šta drugo što bi osoba koja veruje „posedovala“ u vreme verovanja. I. Teorija opravdanog verovanja biće skup principa koji određuju istinosne uslove za shemu [S-ovo verovanje da p u vreme t je opravdano], tj. uslove za zadovoljenje te sheme u svim mogućim slučajevima. Biće prikladno formulisati predložene teorije u rekurzivnom ili induktivnom formatu, što bi uključilo (A) jednu ili više temeljnih stavki, (B) skup rekurzivnih stavki (moguće prazan) i (C) stavku deduktivne zatvorenosti. U takvom formatu je dopustivo da se predikat „je opravdano verovanje“ pojavi u rekurzivnim stavkama. Ali ni taj predikat niti bilo koji drugi epistemički predikat ne mogu da se pojave ni u jednoj temeljnoj stavci (u njenom antecedensu).2 Pre nego što pažnju usmerim na vlastitu teoriju, želeo bih da pregledam neke druge moguće pristupe opravdanom verovanju. Identifikacija problema vezanih za druge pokušaje pružiće neku motivaciju za teoriju koju ću izneti. Očigledno je da ne mogu ispitati sve, pa čak ni mnogo alternativnih pokušaja. Ali nekoliko oglednih pokušaja će biti poučno. 2

Uoči da izbor rekurzivnog formata ne prejudicira presudu u korist ili na štetu neke pojedinačne teorije. Rekurzivni format je savršeno opšt. Posebno, eksplicitan skup nužnih i dovoljnih uslova upravo je poseban slučaj rekurzivnog formata, tj. onog u kom nema rekurzivne stavke.

2

Fokusirajmo se na pokušaj formulisanja jednog ili više principa temeljne stavke.3 Evo jednog klasičnog kandidata: (1) Ako S veruje da p u t, i p je nesumnjivo za S (u t), onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Da bismo procenili taj princip, moramo znati šta znači termin „nesumnjiv“. On se može razumeti na bar dva načina. Prvo, „p je nesumnjivo za S“ može značiti: „S nema osnove za sumnju da p“. Ali budući da je „osnova“ epistemički termin, princip (1) prema tom tumačenju bi bio nedopustiv, jer se epistemički termini ne mogu na valjan način pojaviti u antecedensu osnovne stavke. Druga interpretacija bi izbegla tu poteškoću. Moglo bi se interpretirati „p je nesumnjivo za S“ psihološki, odnosno u značenju „S nije psihološki u stanju da sumnja da p“. To bi princip (1) načinilo dopustivim, ali da li bi to bilo ispravno? Sigurno ne bi. Verski fanatik možda nije psihološki u stanju da sumnja u postavke svoje vere, ali to njegovu veru u njih ne čini opravdanom. Slično je za vreme afere Votergejt neko mogao biti toliko zaslepljen aurom predsedničke vlasti da čak i nakon što se pojavila najporaznija evidencija protiv Niksona još uvek nije bio u stanju da sumnja u Niksonovu verodostojnost. Ne sledi da je njegovo verovanje u Niksonovu verodostojnost bilo opravdano. Drugi kandidat za princip temeljne stavke je ovo: (2) Ako S veruje da p u t, i p je samoočigledno, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Da bismo procenili taj princip, potrebna nam je opet jedna interpretacija njegovih glavnih termina, u ovom slučaju termina „samoočigledan“. Prema standardnom tumačenju „evidentan“ je sinonim za „opravdan“. „Samoočigledan“ značilo bi, stoga, nešto kao „direktno opravdan“, „intuitivni opravdan“ ili „nederivativno opravdan“. Prema tom tumačenju je „samoočigledan“ epistemički izraz, pa bi se princip (2) diskvalifikovao kao princip temeljne stavke. No ima drugih mogućih tumačenja izraza „p je samoočigledno“ prema kojima to nije epistemička fraza. Jedno takvo tumačenje je: „Nemoguće je razumeti p, a da se u njega ne veruje“.4 Prema toj interpretaciji se za trivijalne analitičke i logičke istine može pokazati da su samoočigledne. Stoga bi bilo koje verovanje u takvu istinu bilo opravdano verovanje, i to prema (2). Šta znači „nemoguće je razumeti p, a da se u njega ne veruje“? Da li to znači „ljudski nemoguće“? To tumačenje bi (2) verovatno učinilo neprihvatljivim principom. Možda ima iskaza za verovanje u koje ljudi imaju neku urođenu i nepotiskivu dispoziciju, npr. „Neki događaji imaju uzroke“. Ali čini se neverovatnim da to što ljudi nisu u stanju da se suzdrže od verovanja u takav iskaz, svako verovanje čini po sebi opravdanim. Moramo li onda razumeti „nemoguće“ u značenju „nemoguće u principu“ ili „logički nemoguće“? Ako se da to tumačenje, sumnjam u to da je (2) prazan princip. Sumnjam da će čak i trivijalne logičke ili analitičke istine zadovoljiti tu definiciju 3

Na mnoge od pokušaja koje ću razmotriti navodi građa u radu V. P. Olstona (1971.) Takvu definiciju (iako bez modalnog termina) daju na primer V.V. Kvajn i Dž. S. Julijan (1970.), 21. Za iskaze se kaže da su očigledni po sebi samo u slučaju da „razumeti ih jeste verovati u njih“. 4

3

„samoočiglednog“. Bilo koji iskaz koji možemo pretpostaviti ima dve ili više komponenti koje su nekako organizovane ili postavljene jedna uz drugu. Da bismo razumeli iskaz, moraju se „shvatiti“ komponente i njihov poredak. U slučaju, pak, složenih logičkih istina ima (ljudskih) psiholoških operacija koje su dovoljne za shvatanje komponenti i njihovog poretka, ali nisu dovoljne za proizvođenje verovanja da je taj iskaz istinit. Ali ne možemo li barem zamisliti analogan skup psiholoških operacija makar i za jednostavne logičke istine, operacija koje možda nisu u repertoaru ljudskih saznajnih subjekata, ali su možda u repertoaru nekih drugih bića? To jest, ne možemo li zamisliti psihološke operacije koje bi bile dovoljne za shvatanje komponenti tih jednostavnih iskaza, ali koje ne bi bile dovoljne da bi se proizvelo verovanje u iskaze? Mislim da možemo zamisliti takve operacije. Stoga za bilo koji iskaz koji se odabere biće moguće razumeti ga, a da se u njega ne veruje. Konačno, čak i ako ostavimo po strani ta dva prigovora, moramo primetiti da evidentnost po sebi može u najboljem slučaju da dodeliti opravdajni status relativno malobrojnim verovanjima, a jedinu prihvatljivu grupu čine verovanja u nužne istine. Stoga bi bili potrebni drugi principi temeljne stavke da bi se objasnio opravdajni status verovanja u kontingentne iskaze. Pojam principa temeljne stavke prirodno se veže uz ideju „direktne“ opravdanosti, pa se u području kontingentnih iskaza ta uloga često dodeljivala iskazima u prvom licu o sadašnjem mentalnom stanju. U Čizolmovoj terminologiji se to shvatanje izražava pojmom „neposredno očiglednog“ stanja ili iskaza. Rečenica „Mislim“, na primer, izražava neposredno očigledni iskaz. (Takav sadržaj ću barem nazivati iskazom iako on ima istinosnu vrednost samo pod pretpostavkom nekog pripisivanja od strane subjekta koji izgovara ili razmatra sadržaj i vreme razmatranja.) Kad je takav iskaz istinit za osobu S u vreme t, S ima opravdano verovanje u njega u t: u Čizolmovoj terminologiji iskaz je „evidentan“ za S u t. T o navodi na sledeći princip temeljne stavke: (3) Ako je p neposredno očigledan iskaz, i p je istinit za S u t, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Šta zapravo znači „neposredno očigledan“? Čizolm (1977) iznosi sledeću definiciju: „h je neposredno očigledno za S u t =def. h je istinito u t; i nužno, ako je h istinito u t, onda je h evidentno za S u t.“5 Nažalost, budući da je „evidentan“ epistemički termin, „neposredno očigledan“ takođe postaje epistemički termin prema toj definiciji, diskvalifikujući pritom (3) kao legitimnu temeljnu stavku. Mora se izneti neka druga definicija svojstva neposredne očiglednosti ako (3) treba da bude prikladni princip temeljne stavke. Jedna druga definicija neposredne očiglednosti lako pada na pamet. „Neposredna očiglednost“ je približan sinonim „samonagoveštavajućeg“, a za iskaz se može reći da je samonagoveštavajući ako i samo ako, kad god je on istinit za neku osobu, ta osoba veruje u njega. Preciznije, možemo dati sledeću definiciju: (NO) Iskaz je neposredno očigledan ako i samo ako: nužno, za svaki S i bilo koje t, ako je p istinito za S u t, onda S veruje da p u t.

5

R. M. Čizolm (1977), 22.

4

Prema toj definiciji „neposredno očigledno“ nije epistemički predikat pa bi (3) bio dopustiv princip. Osim toga, ima neke početne plauzibilnosti u predlogu da upravo to obeležje iskaza u prvom licu u sadašnjem mentalnom stanju - naime to što njihova istinitost garantuje da se u njih veruje – verovanje u njih čini opravdanim. Ako se ta definicija neposredne očiglednosti primeni, da li je načelo (3) ispravno? To se ne može rešiti dok neposrednu očiglednost ne definišemo preciznije. Budući da se operator „nužno“ može tumačiti na različite načine, postoje različite forme neposredne očiglednosti i odgovarajuće različite verzije principa (3). Usredsredimo se na jedno od ovih tumačenja: „nomološko“ tumačenje i „logičko“ tumačenje. Prvo razmotrimo nomološko tumačenje. Prema toj definiciji iskaz je neposredno očigledan samo u slučaju kada je nomološki nužno da, ako je p istinito za S u t, onda S veruje da p u t.6 Da li je nomološka verzija principa (3) – nazovimo je (3N) – ispravna? Nipošto. Možemo zamisliti slučajeve u kojima je antecedens principa (3N) zadovoljen, ali ne bismo rekli da je verovanje opravdano. Pretpostavimo, na primer, da je p iskaz izražen rečenicom „Ja sam u moždanom stanju B“, gde je „B“ skraćenica za određeni, veoma detaljan opis nervnog stanja. Pretpostavimo osim toga kako je nomološka istina da će svako u moždanom stanju B ipso facto verovati da je u moždanom stanju B. Drugim rečima, zamislimo da se jedno okazionalno verovanje sa sadržajem „Ja sam u moždanom stanju B, ostvaruje uvek kad je neko u moždanom stanju B.7 Prema (3N) svako takvo verovanje je opravdano. Ali to je očigledno neistinito. Lako možemo zamisliti okolnosti u kojima osoba ulazi u moždano stanje B i stoga ima dotično verovanje, iako to verovanje nipošto nije opravdano. Možemo zamisliti, na primer, da neurohirurg koji operiše S veštački pobudi moždano stanje B. To rezultira fenomenološki, time da S iznenada poveruje da je u moždanom stanju B, bez ikakvih relevantnih prethodnih verovanja. Jedva da bismo rekli u tom slučaju kako je S-ovo verovanje da je u moždanom stanju opravdano. Okrenimo se zatim logičkoj verziji principa (3) – nazovimo je (3L) – u kojoj se iskaz definiše kao neposredno očigledan samo u slučaju da je logički nužno da, ako je p istinito za S u t, onda S veruje da p u t. Može se činiti da ta jača verzija principa (3) više obećava. Ali u stvari ona nije uspešnija od (3N). Neka p bude iskaz „Budan sam“ i pretpostavimo da je logički nužno da ako je taj iskaz istinit za neku osobu S i vreme t, S veruje da p u t. Ta pretpstavka je konzistentna s dodatnom pretpostavkom da S često veruje da p kada je ono neistinito, na primer kad sanja. U tim okolnostima jedva da bismo prihvatili tvrdnju da je S.ovo verovanje u taj iskaz uvek opravdano. No ne bismo trebali da prihvatimo ni tvrdnju da je verovanje opravdano kada je istinito. Istinitost iskaza logički garantuje da se verovanje poseduje, ali zašto bi morala garantovati da je verovanje opravdano. Prethodna kritika sugeriše da stvari shvatimo unazad. Ideja neposredne očiglednosti jeste da istinitost garantuje verovanje. To ne uspeva da dodeli opravdanje jer je spojivo s tim da postoji verovanje bez istinitosti. Pa tako ono što se čini nužnim – ili 6

Pretpostavljam, naravno, da „nomološki nužno“ jeste de re s obzirom na „S“ i „t“ u toj konstrukciji. Neću se usredsrediti na probleme koji mogu s obzirom na to nastati budući da me prvenstveno zanimaju drugačija pitanja. 7 Ta pretpostavka krši tezu koju Dejvidson naziva „anomalizam mentalnog“. Up. D. Dejvidson (1970.) Ali nije jasno da li je ta teza nužna istina. Stoga se čini primerenim pretpostaviti njenu neistinitost da bi se proizveo protivprimer.Primer ne povlači niti isključuje teoriju o istovetnosti mentalnog i fizičkog.

5

barem dovoljnim – za opravdanje jeste da verovanje treba da garantuje istinitost. Takav pojam je obično prolazio pod oznakom „nepogrešivost“ ili „neispravljivost“. Može se definisati na sledeći način: (NEI) Iskaz je neispravljiv ako i samo ako: nužno, za bilo koji S i bilo koje t, ako S veruje da p u t, onda je p istinito za S u t. Primenjujući pojam neispravljivosti možemo izneti princip (4): (4) Ako je p neispravljiv iskaz, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Kao što je važilo za neposrednu očiglednost, postoje različite vrste neispravljivosti koje odgovaraju različitim interpretacijama izraza „nužno“. Prema tome, imamo različite verzije načela (4). Još jednom, usredsredićemo se na nomološku, pa potom na logičku verziju, (4N) i (4L). Lako možemo konstruisati protivprimer za (4N) duž linija protivprimera stanje verovanja/moždano stanje koji je opovrgao (3N). Pretpostavimo da je nomološki nužno da, ako neko veruje da je u moždanom stanju B, onda je istinito da je on u moždanom stanju B jer jedini način na koji se to stanje verovanja ostvaruje jeste samim moždanim stanjem B. Sledi da je „Ja sam u moždanom stanju B“ nomološki neispravljiv iskaz. Stoga, prema (4N) kad god bilo ko veruje u taj iskaz u bilo koje vreme, to verovanje je opravdano. Ali ponovo možemo konstruisati primer s neurohirurgom, u kom neko dolazi do toga da ima takvo verovanje, ali verovanje nije opravdano. Nezavisno od tog protivprimera stver je generalno u sledećem. Zašto činjenica da S-ovo verovanje da p garantuje istinitost iskaza treba da implicira da je S-ovo verovanje opravdano? Garancija bi po svojoj prirodi u potpunosti mogla biti slučajna., kako se to s primerom stanje verovanja/moždano stanje trebalo ilustrovati. Da bismo to uvideli, razmotrimo sledeću s tim povezanu mogućnost. Mentalna struktura neke osobe bi mogla biti takva da, kad god ona veruje da će p biti istinito (o njemu) trenutak kasnije, onda je p istinito (o njemu) trenutak kasnije. To je zato, možemo pretpostaviti, što njegovo verovanje u to dovodi do toga. No sigurno ne bismo bili prinuđeni u takvoj okolnosti reći da je verovanje te vrste opravdano. Stoga, zašto bi činjenica da S-ovo verovanje da p garantuje istinitost iskaza p tačno u vreme verovanja trebalo da implicira da je verovanje opravdano? Nema intuitivne plauzibilnosti u toj pretpostavci. Pojam logičke neispravljivosti ima časnije mesto u istoriji razumevanja opravdanja. Ali čak i princip (4L), verujem, trpi od manjkavosti sličnih manjkavostima principa (4N). Puka činjenica da verovanje da p logički garantuje njegovu istinitost ne dodeljuje opravdajni status takvom verovanju. Prva poteškoća s (4L) pojavljuje se iz logičkih ili matematičkih istina. Bilo koji istinit iskaz logike ili matematike logički je nužan. Bilo koji takav iskaz p stoga je logički neispravljiv budući da je logički nužno da, za bilo koji S i bilo koje t, ako S veruje da p u t, onda je p istinit (za S u t). Pretpostavimo sad da Nelson veruje u određenu, veoma složenu matematičku istinu u vreme t. Budući da je takav iskaz logički neispravljiv, (4L) implicira da je Nelsonovo verovanje u tu istinu u t opravdano. Ali možemo lako pretpostaviti da to Nelsonovo verovanje uopšte nije rezultat pravog matematičkog

6

zaključivanja niti čak rezultat pozivanja na verodostojni autoritet. Možda Nelson veruje u tu složenu istinu zbog krajnje zbrkanog zaključivanja ili zbog nepromišljenog ili neutemeljenog nagađanja. Onda njegovo verovanje nije opravdano, suprotno onome što (4L) implicira. Slučaj logičkih ili matematičkih istina jeste doduše poseban budući da je istinitost tih iskaza osigurana nezavisno od bilo kojih verovanja. Moglo bi se stoga činiti da možemo bolje prikazati ideju „verovanje koje logički garantuje istinitost“ u slučajevima u kojima su iskazi o kojima se radi kontingentni. S tim na umu možemo ograničiti (4L) na kontingentne neispravljive iskaze. Ali čak ni to poboljšanje ne može spasiti (4L) budući da ima protivprimera za njega koji uključuju čisto kontingentne iskaze. Pretpostaviko da je Hamperdink studirao logiku – ili pre, pseudologiku – od Elmera Froda, u koga Hamperdink nema razloga da se pouzda kao logičara. Frod je proglasio princip da je bilo koji disjunktivni iskaz koji se sastoji barem od 40 različitih disjunkta vrlo verovatno istinit. Hamperdink sada nailazi na iskaz p, kontingentan iskaz s 40 disjunkta, a 7. disjunkt je „Ja postojim“. Iako Hamperdink iskaz shvata u potpunosti, on ne primećuje da ga povlači iskaz „Ja postojim“. On je pre pogođen činjenicom da sud potpada pod pravilo za disjunkciju koje je Frod proglasio (pravilo u koje, pretpostavljam, Hamperdink nema opravdanje da veruje). Imajući to pravilo na pameti, Hamperdink formira verovanje da p. Uočimo sada da je p logički neispravljivo. Logički je nužno da, ako bilo ko veruje da p, p je istinito (o njemu u to vreme). To jednostavno sledi iz činjenice da, prvo, to što osoba veruje u bilo šta, povlači da ona postoji, i drugo, „Ja postojim“ povlači p. Budući da je p logički neispravljivo, princip (4L) imlicira da je Hamperdinkovo verovanje da p opravdano. No sigurno, pod pretpostavkom našeg primera, ta konkluzija je neistinita. Hamperdinkovo verovanje da p uopšte nije opravdano. Jedna stvar koja polazi po zlu u tom primeru jeste to što, dok Hamperdinkovo verovanje da p logički implicira njegovu istinitost, Hamperdink ne shvata da to što on veruje u njega implicira njegovu istinitost. To bi moglo navesti nekog teoretičara da revidira (4L) dodajući zahtev da S „shvati“ da je p logički neispravljiv. Ali to, naravno, neće biti uspešno. Termin „shvatiti“ očigledno je epistemički termin tako da bi iz predložene revizije principa (4L) proizašla nedopustiva temeljna stavka. II. Pokušajmo da dijagnostikujemo šta je pošlo po zlu u tim pokušajima da se proizvede prihvatljiv princip temeljne stavke. Uočimo da svaki od prethodnih pokušaja dodeljuje status „opravdanog“ nekom verovanju bez ograničenja na ono zašto se ima to verovanje, tj. na ono što uzročno pokreće verovanje ili ga uzročno podržava. Logičke verzije principa (3) i (4), na primer, očigledno ne postavljaju nikakva ograničenja na uzroke verovanja. Isto važi za nomološke verzije principa (3) i (4), budući da se nomološki zahtevi mogu zadovoljiti simultanošću zakona preseka, kako pokazuju naši primeri moždano stanje/stanje verovanja. Predlažem da se pogrešnost prethodnih principa objasni izostankom kauzalnih zahteva. U mnogim našim protivprimerima se verovanje uzrokuje na čudan ili neprihvatljiv način, npr. slučajnim pokretom ruke neurohirurga, oslanjanjem

7

na nevaljani, pseudologički princip ili zaslepljujućom aurom predsedničke vlasti. Strategija za poništavanje nekauzalnog principa je generalno da se pronađe slučaj u kom je antecedens principa zadovoljen, ali je verovanje uzrokovano nekim manjkavim procesom formiranja verovanja. Manjkavost procesa formiranja verovanja će nas intuitivno navesti na to da verovanje smatramo neopravdanim. Stoga ispravni principi opravdanog verovanja moraju biti principi koji postavljaju kauzalne zahteve, gde se „uzrok“ tumači široko da bi uključio i podržače kao i pokretače verovanja (tj.procese koji određuju ili pomažu da se dodatno odredi to da verovanje nastavlja da se poseduje). Potreba za kauzalnim zahtevima nije ograničena na principe temeljne stavke. Rekurzivnim principima će takođe biti potrebna kauzalna komponenta. Za početak bi se moglo pretpostaviti da je sledeći princip dobar rekurzivni princip: „Ako S opravdano veruje da q u t, i q povlači p, i S veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano“. Ali taj princip je neprihvatljiv. S-ovo verovanje da p ne dobija opravdajni status jednostavno iz činjenice da q povlači p i S opravdano veruje da p. Ako je ono što uzrokuje da S veruje da p u t potpuno drugačije, S-ovo verovanje da p lako može biti neopravdano. Niti se situacija može popraviti dodavanjem uslova antecedensu da S opravdano veruje da q povlači p. Čak i ako veruje u to, i jednako tako veruje da q, mogao bi da ne spoji ta verovanja. Mogao bi da veruje da p kao ishod nekih potpuno stranih razmatranja. Stoga još jednom, uslovi koji ne zahtevaju primerene uzroke verovanja ne garantuju opravdanost. Pod pretpostavkom da principi opravdanog verovanja moraju upućivati na uzroke verovanja, koje vrste uzroka dodeljuju opravdanost? Možemo ponovo steći uvid u taj problem prikazujući neke manjkave procese formiranja verovanja, tj. procese čiji doksastički autputi bi se mogli smatrati neopravdanim. Evo nekih primera: zbrkano objašnjenje, mišljenje zasnovano na želji, oslanjanje na emocionalnu privrženost, puka slutnja ili nagađanje, te nepromišljena generalizacija. Šta ti manjkavi procesi imaju zajedničko? Oni dele obeležje nepouzdanosti: dobar deo vremena teže proizvođenju greške. Nasuprot tome, koje vrste procesa formiranja verovanja (ili podupiranja verovanja) intuitivno dodeljuju opravdanje? Oni uključuju standardne perceptivne procese, sećanje, dobro obrazloženje i introspekciju. Ono što se čini da je tim procesima zajedničko jeste pozdanost: verovanja koja oni proizvode su generalno istinita. Moj pozitivan predlog je sledeći. Opravdajni status verovanja je funkcija pouzdanosti procesa ili procesa koji ga uzrokuju, pri čemu se (kao prva aproksimacija) pouzdanost sastoji u tendenciji procesa da proizvede verovanja koja su pre istinita nego neistinita. Da bismo dodatno proverili tu tezu, uočimo da opravdanost nije čisto kategorički pojam, iako ga ovde razmatram kao kategorički radi jednostavnosti. Neka verovanja možemo smatrati i smatramo opravdanijim od drugih. Osim toga, naše intuicije o komparativnoj opravdanosti idu zajedno s našim verovanjima o komparativnoj pouzdanosti procesa koji uzrokuju verovanja. Razmotrimo perceptivna verovanja. Pretpostavimo da Džouns veruje da je upravo video planinsku kozu. Naša procena opravdanosti tog verovanja određena je time da li je on uhvatio kratak tračak stvorenja na velikoj udaljenosti ili je dobro pogledao stvar udaljenu samo 30 metara. Njegovo verovanje u slučajevima potonje vrste je (ceteris paribus) opravdanije nego u slučajevima prve vrste. Pa ako je njegovo verovanje istinito, spremniji smo da u potonjem slučaju tvrdimo da on zna, nego u prvom. Čini se da se razlika između ta dva slučaja sastoji u sledećem. Vizuelna verovanja formirana iz kratkog

8

i užurbanog pretraživanja, odnosno kada se objekt percepcije nalazi na velikoj udaljenosti, naginju tome da budu pogrešna češće nego vizuelna verovanja formirana iz podrobnog i ležernog pretraživanja, odnosno kada se predmet nalazi relativno blizu. Ukratko, vizuelni procesi u prvoj kategoriji manje su pouzdani od onih u potonjoj kategoriji. Slično važi i za verovanja koja se tiču sećanja. Verovanje koje proizlazi iz nejasnog i nerazgovetnog memorijskog utiska smatra se manje opravdanim od verovanja koje nastaje iz razgovetnog memorijskog utiska, pa se naša sklonost da se ta verovanja svrstaju kao „znanje“ menja na isti način. Ponovo, razlog je vezan uz komparativnu pouzdanost procesa. Nejasni i nerazgovetni memorijski utisci generalno su manje pouzdani indikatori onoga što se zaista događa; stoga je za verovanja formirana iz takvih utisaka manje verovatno da su istinita nego za verovanja formirana iz razgovetnih utisaka. Razmotrimo osim toga verovanja zasnovana na zaključivanju iz opaženih uzroka. Verovanje o stanovništvu koje se zasniva na nasumičnom izboru uzoraka ili na pojedinačnim slučajevima koji pokazuju veliku raznolikost, intuitivno je opravdanije od verovanja zasnovanog na izboru prema sklonostima ili na uzorcima iz uskog dela stanovništva. Ponovo, čini se da je stepen opravdanosti funkcija pouzdanosti. Zaključivanja zasnovana na nasumičnim ili raznolikim uzorcima naginjaće proizvođenju manje pogrešaka ili netačnosti od zaključivanja zasnovanih na nenasumičnim ili neraznolikim uzorcima. Vraćajući se na kategorički pojam opravdanosti, mogli bismo pitati upravo koliko pouzdan mora biti proces formiranja verovanja da bi verovanja koja su njegov rezultat bila opravdana. Na ovo pitanje ne bi trebalo očekivati precizan odgovor. Naše shvatanje opravdanja je u tom pogledu nejasno. Ipak se čini jasnim da se ne zahteva savršena pouzdanost. Procesi formiranja verovanja koji ponekad proizvode pogrešku ipak dodeljuju opravdanje. Sledi da može biti opravdanih verovanja koja su neistinita. Procesi koji dodeljuju opravdanje okarakterisao sam kao one koji imaju „tendenciju“ proizvođenja verovanja koja su pre istinita nego neistinita. Termin „tendencija“ mogao bi upućivati ili na aktualnu dugoročnu učestalost, ili na „sklonost“, tj. ishode koji bi se javljali samo u mogućim ostvarenjima procesa. Koje se od toga podrazumeva? Nažalost, mislim da je naše obično shvatanje opravdanosti nejasno i u toj dimenziji. Jer najvećim delom jednostavno pretpostavljamo da bi se „opažena“ učestalost istine nasuprot pogrešci približno ponavljala aktualno dugoročno, i takođe u relevantnim protivčinjeničkim situacijama, tj. u onim koje su veoma „realistične“ ili su u bliskom slaganju s okolnostima aktualnog sveta. Budući da obično pretpostavljamo kako su učestalosti otprilike iste, ne nastojimo da ih u dogovoru razlikujemo. Budući da je svrha mog sadašnjeg teoretisanja da prikažem naše obično shvatanje opravdanosti i budući da je naše obično shvatanje o tome nejasno, prikladno je ostaviti teoriju s obzirom na to nejasnom. Moramo nešto više reći o pojmu „procesa“ formiranja verovanja. Pod „procesom“ podrazumevamo funkcionalnu operaciju ili proceduru, tj. nešto što generiše preslikavanje iz izvesnih stanja – „inputa“ – u druga stanja – „autpute“. Autputi su u ovom slučaju stanja verovanja u onaj ili ovaj iskaz u datom trenutku. Prema toj interpretaciji proces je tip uzet u suprotnosti spram tokena. To je potpuno primereno budući da jedino tipovi imaju statistička svojstva kao što su proizvoditi istinu 80% vremena; i upravo takva statistička svojstva određuju pouzdanost procesa. Naravno, moramo takođe govoriti o procesu uzrokovanja verovanja, a izgleda da tipovi ne mogu biti uzroci. No kada kažemo

9

da je verovanje uzrokovano datim procesom, shvaćenim kao funkcijskom operacijom, to možemo interpretirati tako da znači kako je ono uzrokovano nekim inputima u taj proces (i uplićućim događajima „kroz koje“ finkcionalna operacija prenosi inpute do autputa) u situaciji o koj se radi. Koji su to neki primeri „procesa“ formiranja verovanja protumačenih kao funkcijske operacije? Jedan primer su procesi obrazlaganja, gde inputi uključuju prethodna verovanja i prihvaćene hipoteze. Jedan drugi primer su funkcijske operacije čiji inputi uključuju želje, nade ili emocionalna stanja različitih vrsta (zajedno s prethodnim verovanjima). Treći primer je proces pamćenja, koji kao input uzima verovanja ili iskustva u neko ranije vreme i kao autput proizvodi verovanja u neko kasnije vreme. Na primer, proces pamćenja bi mogao kao input u t1 uzeti da je Linkoln rođen 1809. i kao autput proizvesti verovanje u tn da je Linkoln rođen 1809. Četvrti primer su perceptivni procesi. Ovde nije jasno da li inputi moraju uključivati stanja okruženja, kao što su udaljenost stimulusa od osobe koja saznaje, ili samo događaje u organizmu ili na njegovoj površini, npr. stimulacije receptora. Tome ću se vratiti za koji trenutak. Kritičan problem vezan uz našu analizu jeste stepen opštosti tipova procesa o kojima se radi. Relacije inputa i autputa mogu se specifikovati vrlo široko ili vrlo usko, a stepen opštosti će delimično odrediti stepen pouzdanosti. Tip procesa se može odabrati tako usko da se uopšte pojavi samo jedan njegov pojedinačan slučaj, pa je stoga tip ili potpuno pouzdan ili potpuno nepouzdan. (To pretpostavlja da je pouzdanost funkcija samo aktualne učestalosti.) Ako su odabrani tako uski tipovi procesa, za verovanja koja su intuitivno neopravdana moglo bi se reći da proizlaze iz savršeno pouzdanih procesa; a za verovanja koja su intuitivno opravdana moglo bi se reći da proizlaze iz savršeno nepouzdanih procesa. Jasno je da naše obično mišljenje o tipovima procesa njih deli široko, ali sada ne mogu dati precizno razjašnjenje naših intuitivnih principa. Jedan prihvatljiv predlog ipak je da su relevantni procesi neutralni s obzirom na sadržaj. Moglo bi se argumentovati na primer, da bi proces zaključivanja na p uvek kad papa tvrdi p mogao predstavljati problem za našu teoriju. Ako je papa nepogrešiv, taj proces će biti savršeno pouzdan; ne bismo ipak smatrali autpute, u vidu verovanja, tog procesa opravdanim. Sadržajno neutralno ograničenje bi sprečilo tu poteškoću. Ako se zahtevaju relevantni procesi da bi se kao input dopustila verovanja (ili neka druga stanja) s bilo kojim sadržajem, prethodno spomenuti proces se neće računati, jer njegova ulazna verovanja imaju ograničen iskazni sadržaj, naime „papa tvrdi p“. Kao dodatak problemu „opštosti“ ili „apstraktnosti“ nalazi se prethodno spomenuti problem „opsega“ procesa koji proizvode verovanja. Jasno je da uzročni prethodnik verovanja često uključuje događaje izvan organizma. Treba li takve događaje uključiti među „inpute“ procesa koji formiraju verovanja? Ili, moramo li ograničiti opseg procesa koji formiraju verovanja na „kognitivne“ događaje, tj. događaje unutar nervnog sistema organizma? Izabraću potonji put, premda s pomalo oklevanja. Moji opšti razlozi za tu odluku su otprilike sledeći. Opravdanost je, čini se, funkcija načina na koji saznajni subjekt postupa sa svojim inputom iz okruženja, tj. valjanošću ili nevaljanošću operacija koje registruju i transformišu stimulacije koje do njega dospevaju. („Postupati sa“ ne znači, naravno, svrhovito delanje; niti je ono ograničeno na svesnu aktivnost.) Opravdano verovanje je, grubo govoreći, ono koje proističe iz saznajnih operacija koje su pak,

10

generalno govoreći, dobre ili uspešne. Ali „kognitivne“ operacije se najplauzibilnije tumače kao operacije saznajnih sposobnosti tj. opreme za „obradu informacija“ koja je unutar organizma. Imajući to na umu, sada možemo izneti sledeći princip temeljne stavke za opravdano verovanje: (5) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi iz pouzdanog saznajnog procesa formiranja verovanja (ili skupa procesa), onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Budući da je „pouzdan proces formiranja verovanja“ definisan u terminima takvih pojmova kao što su verovanja, istinitost, statistička učestalost i slično, on nije epistemički termin. Stoga je (5) dopustiva temeljna stavka. Moglo bi se činiti kao da (5) daje nadu da je, ne samo uspešna temeljna stavka nego i jedini princip uopšte koje je bio potreban, nezavisno od stavke deduktivne zatvorenosti. Drugim rečima, moglo bi se činiti kao da je i nužan i dovoljan uslov opravdanosti da je verovanje proizvedeno saznajnim procesima formiranja verovanja. Ali to nije u potpunosti tačno pod pretpostavkom da naše privremene definicije „pouzdanosti“. Naša privremena definicija implicira da je proces obrazloženja (reasoning) pouzdan samo ako generalno donosi verovanja koja su istinita. Ali ti zahtevi su prejaki. Od postupka obrazloženja se ne može očekivati da donese istinito verovanje ako je prvobitno verovanje koje ono pokušava da sačuva neistinito. Ono što nam je za obrazloženje i pamćenje potrebno jeste dakle pojam „uslovne pouzdanosti“. Proces je uslovno pouzdan kada je dovoljan deo njegovih izlaznih verovanja istinit pod pretpostavkom da su njegova ulazna verovanja istinita. S tim na umu razlikujemo one saznajne procese koji zavise od verovanja i one koji su nezavisni od verovanja. Prvi procesi su oni čiji su neki inputi stanja verovanja.8 Potonji procesi su oni od čijih inputa nijedan nije stanje verovanja. Možemo, dakle, zameniti princip (5) sledećim principima, prvo, principom temeljne stavke, i drugo, principom rekurzivne stavke. (6A) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi („neposredno“) iz procesa nezavisnog od verovanja koji je (bezuslovno) pouzdan, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. (6B) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi („neposredno“) iz procesa zavisnog od verovanja koji je (barem) usovno pouzdan, i ako su verovanja (ako ih ima) na kojima se izvodi taj proces u proizvođenju S-ovog verovanja da p u t sama opravdana, onda je Sovo verovanje da p u t opravdano.9 8

Ta definicija nije tačno ono što nam je potrebno za naše svrhe. Kao što Ernest Sosa ističe, introspekcija će se ispostaviti procesom zavisnim od verovanja budući da će ponekad input u proces biti verovanje (kada je introspektovan sadržaj verovanje). Intuitivno, introspekcija ipak nije vrsta procesa koja može biti samo uslovno pouzdana. Ne znam kako udesiti definiciju da bi se izbegla ta poteškoća, no to je malen i izdvojen problem. 9 Moglo bi se prigovoriti da su načela (6A) i (6B) zajedno otvorena za analogone paradoksa lutije. Niz procesa sastavljen od pouzdanih, no nipošto-savršeno-pouzdanih procesa može biti krajnje nepouzdan. A ipak bi primene načela (6A) i (6B) dodelile opravdanost verovanju koje je uzrokovano takvim nizom. U

11

Ako principima (6A) i (6B) dodamo standardnu stavku deduktivne zatvorenosti, imamo potpunu teoriju opravdanog verovanja. Teorija zapravo kaže da je verovanje opravdano ako i samo ako je „dobro formirano“, tj. ako vuče poreklo od pouzdanih i/ili uslovno pouzdanih saznajnih operacija. (Budući da neko datirano verovanje može biti prekomerno određeno, ono može imati mnoštvo odvojenih predačkih stabala. Ona ne moraju sva biti puna pouzdanih ili uslovno pouzdanih procesa. Ali bar jedno predačko stablo mora imati pouzdane ili uslovno pouzdane procese čitavim tokom.) Ovde iznesena teorija opravdanog verovanja jeste dakle istorijska ili genetička teorija. Ona je suprotna vladajućem pristupu opravdanom verovanju, pristupu koji proizvodi ono što bismo mogli nazvati (pozajmljujući izraz od Roberta Nozika) teorijama „sadašnjeg vremenskog isečka“. Neka teorija sadašnjeg vremenskog isečka čini opravdajni status nekog verovanja u potpunosti funkcijom onoga što je istinito u saznajnom subjektu u vreme verovanja. Neka istorijska teorija čini opravdajni status verovanja zavisnim od njegove ranije istorije. Budući da moja istorijska teorija ističe pouzdanost procesa stvaranja verovanja, ona se može nazvati „istorijskim rilajabilizmom“. Najočigledniji primeri teorije sadašnjeg vremenskog isečka jesu „kartezijanske“ fundamentističke teorije, koje sav opravdajni status (barem kontingentnih sudova) pronalaze u sadašnjim mentalnim stanjima. No, i obične vrste koherentističke teorije isto tako predstavljaju stanovišta sadašnjeg vremensko isečka budući da one takođe opravdajni status verovanja smatraju u potpunosti funkcijom sadašnjih stanja stvari. Za koherentističke teorije međutim ta sadašnja stanja uključuju sva ostala verovanja saznajnog subjekta koja kartezijanski fundamentizam ne bi smatrao relevantnim. Da li je bilo drugih istorijskih teorija opravdanog verovanja? Među savremenim autorima Kvajn i Poper imaju istorijske epistemologije iako pojam „opravdanja“ nije njihov eksplicitni eksplikandum. Moglo bi se činiti da su među istorijskim autorima Lok i Hjum imali takve genetičke teorije. Ali mislim da su njihove genetičke teorije bile samo teorije ideja, ne znanja ili opravdanja. Platonova teorija sećanja je, međutim, dobar primer genetičke teorije znanja.10 Moglo bi se argumentovati da su Hegel i Djui imali genetičke epistemologije (ako se za Hegela može reći da je uopšte imao neku jasnu epistemologiju). Na teoriju artikulisanu pomoću (6A) i (6B) bi se moglo, zbog njene rekurzivne strukture, gledati kao na vrstu „fundamentizma“. Nemam prigovora na tu oznaku dokle god se na umu ima koliko je različita ta „dijahronijska“ forma fundamentizma od kartezijanske ili drugih „sinhronijskih“ vrsti fundamentizma. Teorije sadašnjeg vremenskog isečka pretpostavljaju karakteristično da je opravdajni status verovanja nešto što saznajni subjekt može znati ili odrediti u vreme verovanja. To je eksplicitnim učionio Čizolm, na primer.11 Istorijska teorija koju ja podržavam ne iznosi takve pretpostavke. Postoje mnoge činjenice o saznajnom subjektu kojima on nema „povlašćen pristup“, a ja smatram da je opravdajni status njegovih verovanja jedna od tih stvari. Ne može se reći da je u bilo kom datom trenutku saznajni odgovor na taj prigovor mogli bismo jednostvno ukazati na to da je teorija predviđena da prikaže naš običan (naivan) pojam opravdanosti te da je taj običan pojam opravdanosti formiran bez prepoznavanja te vrste problema. Ta teorija nije pogrešna kao teorija običnog (naivnog) shvatanja opravdanosti. S druge strane, ako hoćemo da teorija učini više od prikazivanja našeg običnog shvatanja opravdanosti, moglo bi biti moguće ojačati te principe da bi se izbegli analogoni paradoksa lutrije. 10 Ovu tvrdnju dugujem Marku Pastinu. 11 Uporediti R.M.Chisolm (1977), 17, 114-16.

12

subjekt nužno u neznanju o opravdajnom statusu svojih sadašnjih verovanja. Treba samo negirati da on nužno ima, ili može steći znanje ili istinito verovanje o tom statusu. Baš kao što neka osoba može znati ne znajući da zna, tako ona može imati opravdano verovanje ne znajući da je ono opravdano (ili ne verujući opravdano da je ono opravdano). Karakterističan slučaj u kojem je verovanje opravdano, iako saznajni subjekt ne zna da je opravdano, jeste onaj u kojem je prvobitna evidencija za verovanje odavno zaboravljena. Ako je prvobitna evidencija bila snažna, subjektovo prvobitno verovanje je možda bilo opravdano; taj opravdajni status se možda sačuvao pamćenjem. No, budući da se saznajni subjekt više ne seća kako je, ili zašto u to poverovao, on može ne znati da je verovanje opravdano. Ako se sad od njega zatraži da opravda svoje verovanje, on se može naći u neprilici. Ipak, njegovo verovanje jeste opravdano iako saznajni subjekt to ne može dokazati ili ustanoviti. Istorijska teorija opravdanog verovanja koju zahtevam je po duhu slična kauzalnoj teoriji znanja koju sam izneo na drugom mestu.12 To sam imao na umu kada sam primetio skoro na početku članka da moja teorija opravdanog verovanja smatra da se opravdanost pokazuje blisko vezanom uz znanje. Opravdana verovanja, poput komadića znanja, imaju opravdana primerene istorije; no može biti slučaj da ona ne predstavljaju znanje ili zato što su neistinita, ili zato što padaju na nekom drugom zahtevu za znanje o kakvima se raspravlja u postgetijeovskom poslu oko znanja. Postoji jedna vrsta istorijske koncepcije koju vredi spomenuti u ovom kontekstu. Može se predstaviti na sledeći način. Pretpostavimo da S ima skup verovanja B u vreme t0 i da su neka od tih verovanja neopravdana. Između t0 i t1 on obrazlaže iz čitavog skupa B na zaključak p, koji onda prihvata u t1. Postupak obrazloženja koji primenjuje u velikoj meri je osnovan, tj. uslovno pouzdan. Postoji jedan smisao ili vid u kom smo u iskušenju da kažemo da je S-ovo verovanje da p u t „opravdano“. Svakako je primamljivo reći da ta osoba ima opravdanje da veruje da p u t. S obzirom na njegovo prethodno saznajno stanje on je postupio dobro koliko se to moglo očekivati: prelaz iz njegovog saznajnog stanja u t0 do njegovog saznajnog stanja u t1 bio je potpuno osnovan. Iako možemo priznati tu vrstu opravdanosti - mogla bi se nazvati „rijalabilizmom završne faze“ – to nije vrsta opravdanosti tako blisko vezana uz znanje. Da bi osoba znala iskaz p, nije dovoljno da završna faza procesa koji vodi do njenog verovanja da p bude osnovana. Takođe je nužno da neka celokupna istorija procesa bude osnovana (tj. pouzdana ili uslovno pouzdana). Vratimo se sad istorijskoj teoriji. U sledećem odeljku članka ću navesti razloge da se ta teorija malo pojača. Pre nego što pogledamo te razloge, želeo bih ipak da prikažem dva sasvim različita prigovora toj teoriji. Prvo, kritičar bi mogao tvrditi da neka opravdana verovanja ne izvode svoj opravdajni status iz njihovog uzročnog porekla. Posebno bi se moglo tvrditi da verovanja o nečijim sadašnjim fenomenalnim stanjima i intuitivna verovanja o elementarnim logičkim ili pojmovnim odnosima ne izvode svoj status opravdanosti na taj način. Nijedan od tih primera me nije uverio. Verujem da introspekciju treba smatrati formom retrospekcije. Stoga opravdano verovanje da me „sada“ boli dobija svoj status opravdanosti iz relevantne, premda kratke uzročne istorije.13 Shvatanje logičkih ili pojmovnih odnosa takođe je saznajni proces koji zauzima vreme. Psihološki proces 12

A. I. Goldman (1963). Aspekt pouzdanosti u mojoj teoriji takođe ima svoje prethodnike u mojim ranijim člancima o znanju: A. I. Goldman (1975) i (1976). 13 Gledište da je introspekcija retrospekcija je zastupao Rajl, a pre njega Hobs, Vajthed i moguće Huserl.

13

„viđenja“ ili „intuiranja“ jednostavne logičke istine vrlo je brz, te ga ne možemo introspektivno raščlaniti na njegove sastavne delove. Ali tamo se ipak odvijaju mentalne operacije, kao što se mentalne operacije odvijaju u savantima, koji nisu u stanju da pruže izveštaj o računskim procesima koje zapravo primenjuju. Drugi prigovor istorijskom rijalabilizmu usmeren je na element pouzdanosti pre nego na kauzalni ili istorijski element. Budući da je ta teorija predviđena za pokrivanje svih mogućih slučajeva, čini se da ona implicira da je za svaki saznajni proces C, ako je C pouzdan u mogućem svetu W, svako verovanje W koje proizlazi iz C opravdano. Ali ne dopušta li to lake protivprimere? Sigurno možemo zamisliti mogući svet u kom je mišljenje zasnovano na želji pouzdano. Možemo zamisliti svet u kome neki dobri demon tako uređuje stvari da verovanja formirana mišljenjem koje je zasnovano na želji obično bivaju istinitim. To bi mišljenje zasnovano na želji učinilo pouzdanim procesom u tom mogućem svetu, ali mi sigurno ne želimo da smatramo verovanja koja proizlaze iz mišljenja zasnovanog na želji opravdanima. Na taj slučaj se može odgovoriti na nekoliko mogućih načina i nisam siguran koji je odgovor najbolji, delimično zato što moje vlsatite intuicije (i one drugih ljudi s kojima sam se posavetovao) nisu potpuno jasne. Jedna mogućnost je reći da u tom mogućem zamišljenom svetu verovanja koja proizlaze iz mišljenja zasnovanog na želji jesu opravdana. Drugim rečima, odbijamo tvrdnju da mišljenje zasnovano na želji ne bi nikada, intuitivno, moglo dodeliti opravdanost.14 Ipak, za one koji misle da mišljenje zasnovano na želji ne bi moglo dodeljivati opravdanost čak ni u tom zamišljenom svetu, postoje dva izlaza. Prvo, može se predložiti da je pravi kriterijum opravdanosti sklonost procesa da proizvedi verovanja koja su istinita u nemanipulisanom okruženju, tj. okruženju u kom nema svrhovitog uređenja sveta bilo u skladu, bilo u sukobu s verovanjima koja se formiraju. Drugim rečima, prikladnost nekog procesa proizvođenja verovanja samo je funkcija njegovog uspeha u „prirodnim“ situacijama, ne u onim situacijama one vrste koja uključuju dobre ili zle demone ili neka druga manipulativna stvorenja. Ako našu teoriju iznova formulišemo tako da uključuje to ograničenje, protivprimeri o kojima se radi će biti otklonjeni. Alternativno, našu teoriju možemo iznova formulisati ili iznova interpretirati na sledeći način. Umesto da tumačimo teoriju kao da kaže da je verovanje u mogućem svetu W opravdano ako i samo ako ono proizlazi iz saznajnog procesa koji je pouzdan u našem svetu. Ukratko, naše shvatanje opravdanosti izvodi se na sledeći način. Uočavamo izvesne saznajne procese u aktualnom svetu, pa formiramo verovanja o tome koji su od njih pouzdani. Oni za koje verujemo da su pouzdani smatraju se onda procesima koji dodeljuju opravdanje. Razmišljajući o hipotetičkim verovanjima smatramo ih opravdanim ako i samo ako ona proizlaze iz procesa koji su već izabrani kao oni koji dodeljuju opravdanje, ili iz procesa koji su im veoma slični. Budući da mišljenje zasnovano na želji nije među tim procesima, verovanje koje je u mogućem svetu W formiralo mišljenje zasnovano na želji ne bi se smatralo opravdanim, čak i ako je 14

Naravno, ako ljudi u svetu W induktivno uče da je mišljenje zasnovano na želji pouzdano, te redovno svoja verovanja zasnivaju na tom induktivnom zaključivanju , sasvim je neproblematično i nezamršeno to da su njihova verovanja opravdana. Jedini zanimljiv slučaj je onaj u kojem se njihova verovanja formiraju isključivo mišljenjem zasnovanom na želji bez upotrebe induktivnog zaključivanja. Sugestija o kojoj se u ovom odlomku teksta razmišlja jeste da bi u tom zamišljenom svetu čak i čisto mišljenje zasnovano na želji dodeljivalo opravdanost.

14

mišljenje zasnovano na želji pouzdano u W. Nisam siguran da je to ispravna rekonstrukcija naše intuitivne pojmovne sheme, ali ona bi se mogla prilagoditi slučaju s dobrim demonom, barem ako je ono što zapravo treba reći u tom slučaju to da su verovanja uzrokovana mišljenjem koje je zasnovano na želji neopravdana. Čak i ako usvojimo tu strategiju, problem i dalje ostaje. Pretpostavimo da se mišljenje zasnovano na želji pokaže pouzdanim u aktualnom svetu.15 To bi moglo biti jer, nama sada nepoznato, postoji neki dobri demon koji će, do sada lenj, uskoro početi da uređuje stvari tako da se naše želje obistinjuju. Dugoročno izvršavanje mišljenja zasnovanog na želji će biti veoma dobro pa će stoga čak i njihovo tumačenje teorije implicirati da su verovanja koja proizlaze iz mišljenja zasnovanog na želji (u našem svetu) opravdana. Sigurno je da to ipak dolazi u sukob s našim intuitivnim sudom o tome. Možda je pouka ovog slučaja da standardni oblik „pojmovne analize“ ima svoje nedostatke. Dopustite mi da odstupim od tog formata i pokušam da iznesem bolje ostvarenje našeg cilja i teoriju koja pokušava da postigne taj cilj. Ono što stvarno želimo je objašnjenje zašto smatramo, ili zašto bismo smatrali, neka verovanja opravdanim, a neka druga neopravdanim. Takvo objašnjenje mora upućivati na naša verovanja o pouzdanosti, ne na aktualne činjenice. Razlog zašto verovanja smatramo opravdanim jeste to što su ona formirana onim za šta verujemo da su pouzdani procesi formiranja verovanja. Naša verovanja o tome koji su procesi formiranja verovanja pouzdani mogu biti pogrešna, ali to ne utiče na adekvatnost objašnjenja. Budući da verujemo da je mišljenje zasnovano na želji nepouzdan proces formiranja verovanja, smatramo verovanja koja je formiralo mišljenje zasnovano na želji neopravdanima. Važno je, dakle, ono što verujemo o mišljenju zasnovanom na želji, a ne ono što je istinito (dugoročno) o mišljenju zasnovanom na želji. Nisam siguran kako bi se ovo moglo izraziti u standardnom obliku pojmovne analize, ali time se ne identifikuje važan element u razumevanju naše teorije. III. Vratimo se ipak standardnom formatu pojmovne analize i razmotrimo jedan novi prigovor koji će zahtevati neka preispitivanja u teoriji koju sam do sada izlagao. Prema našoj teoriji verovanje je opravdano u slučaju da je uzrokovano procesom koji je stvarno pouzdan, ili ipak nekim za koji generalno verujemo da je pouzdan. Ali pretpostavimo da, iako jedno od S-ovih verovanja zadovoljava taj uslov, S nema razloga da veruje da ga zadovoljava. Još gore, pretpostavimo da S ima razlog da veruje da je njegovo verovanje uzrokovano nekim nepouzdanim procesom (iako je njegovo uzročni poreklo u stvari potpuno pouzdano). Ne bismo li u takvim okolnostima negirali da je S-ovo verovanje opravdano? Čini se kako to pokazuje da je naša analiza, onako kako je sada formulisana, pogrešna. Pretpostavimo da je Džounsu prema potpuno pouzdanom izvoru rečeno da je izvesna grupa njegovih memorijskih verovanja gotovo čitava pogrešna. Njegovi roditelji su izmislili potpuno neistinitu priču da je Džouns patio od amnezije kad je bio star sedam godina, ali da je kasnije razvio pseudo-sećanja na to razdoblje. Iako Džouns sluša ono što njegovi roditelji kažu i ima odličan razlog da im veruje, on ustrajava u svom verovanju u 15

Ovde sam dužan Marku Kaplanu.

15

navodna sećanja iz svoje prošlosti kad je bio sedmogodišnjak. Da li su ta memorijska verovanja opravdana? Intuitivno, ona nisu opravdana. No budući da ta verovanja proizlaze iz istinskog pamćenja i izvorne percepcije, koji su adekvatno pouzdani procesi, naša teorija kaže da su ta verovanja opravdana. Može li se teorija revidirati tako da otkloni tu poteškoću? Jedna prirodna sugestija je da aktualna pouzdanost porekla nekog verovanja nije dovoljna za opravdanost; osim toga, saznajni subjekt mora imati opravdanje da veruje da je poreklo njegovog verovanja pouzdano. Tako bi se moglo pomisliti da se (6A) zameni, na primer, principom (7). (Radi jednostavnosti zanemarujem neke od pojedinosti ranije analize.) (7) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S s opravdanjem veruje u t da je njegovo verovanje da p u t opravdano. Evidentno je međutim da (7) neće vredeti kao temeljna stavka, jer sadrži epistemički termin „s opravdanjem“ u svom antecedensu. Nakon toga bi se mogla predložiti neznatno slabija prepravka, bez tog problematičnog elementa, naime: (8) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S veruje u t da je njegovo verovanje da p tako uzrokovano, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. No, to neće biti uspešno. Pretpostavimo da Džouns veuje kako njegova memorijska verovanja jesu pouzdano uzrokovana uprkos celokupnom (verodostojnom) kontrarnom svedočanstvu njegovih roditelja. Princip (8) bi bio zadovoljen, a ipak ne bismo rekli da su ta verovanja opravdana. Nakon toga bismo mogli da pokušamo s (9), koje je jače od (8) i za razliku od (7) formalno dopustivo kao osnovna stavka. (9) Ako je S-ovo verovanje da p u t uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, i S veruje u t da je njegovo verovanje da p tako uzrokovano, i njegovo metaverovanje je uzrokovano pouzdanim saznajnim procesom, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Prvi prigovor principu (9) je da ono pogrešno isključuje nereflesivna stvorenja – stvorenja poput životinja ili male dece, koja nemaju verovanja o nastanku svojih verovanja – da imaju opravdana verovanja. Ako neko deli moje stanovište da je opravdano verovanje barem približno, dobro formirano verovanje, sigurno je da mala deca i životinje mogu imati opravdana verovanja. Drugi problem vezan za (9) tiče se obrazloženja koje leži u njegovoj pozadini. Budući da je (9) izneseno kao zamena za (6A), implicira se da pouzdanost vlastitog saznajnog porekla nekog verovanja njega ne čini opravdanim. Ali čini se kako je sugestija da pouzdanost porekla metaverovanja dodeljuje opravdanost verovanju prvog reda. Zašto to treba da bude tako? Možda je neko privučen idejom efekta „prokapavanja“: ako je verovanje nivoa n+1 opravdano, njegovo opravdanje prokapava do verovanja

16

nivoa n. Ali čak i ako je teorija prokapavanja tačna, to ovde ne pomaže. Zadovoljenje antecedensa principa (9) ne osigurava da je samo metaverovanje opravdano. Da bismo pružili bolju prepravku teorije, ispitajmo ponovo slučaj s Džounsom. Džouns ima jaku evidenciju protiv nekih iskaza o svojoj prošlosti. On tu evidenciju ne upotrebljava, ali ako bi je ispravno upotrebio, prestao bi da veruje u te iskaze. Ispravna upotreba evidencije bila bi, pak, primer (uslovno) pouzdanog procesa. Stoga je ono što možemo reći o Džounsu, da on ne upotrebljava određeni (uslovno) pouzdan proces koji bi mogao i treba da upotrebi. Doduše, da je upotrebio taj proces, on bi „pogoršao“ svoja doksastička stanja: neka istinita verovanja bi zamenio uzdržavanjem od suda. Ipak, u slučaju o kom je reč on to ne bi mogao da zna. Stoga nije učinio nešto što je, epistemički, trebalo da učini. Ta dijagnoza navodi na fundamentalnu promenu u našoj teoriji. Opravdajni status verovanja nije samo funkcija saznajnih procesa koji se aktualno primenjuju pri njegovom proizvođenju; on je takođe funkcija procesa koji bi se mogli i trebali primeniti. Imajući to na umu, možemo probno predložiti sledeću prepravku naše teorije, u kojoj se ponovo usredsređujemo na jedan princip temeljne stavke, ali izostavljamo neke pojedinosti radi jednostavnosti. (10) Ako S-ovo verovanje da p u t proizlazi iz pouzdanog saznajnog procesa, i ako nema pouzdanog ili uslovno pouzdanog procesa na raspolaganju S-u, koji bi, da ga je S upotrebio uz proces koji u stvari upotrebljava, imao za ishod to da S ne veruje da p u t, onda je S-ovo verovanje da p u t opravdano. Za ovaj predlog vezano je nekoliko problema. Prvo, jedan tehnički problem. Ne može se upotrebiti neki dodatni proces formiranja verovanja (ili formiranja doksastičkog stanja) povrh prvobitnog procesa ako taj dodatni proces ne bi imao za ishod neko drugačije doksastičko stanje. Prvobitni proces se uopšte ne bi upotrebljavao. Stoga nam je potrebna neznatno drugačija formulacija relevantnog protivčinjeničkog iskaza. Budući da je osnovna ideja ipak relativno jasna, neću ovde popravljati formulaciju. Drugi problem se tiče pojma „raspoloživih“ procesa formiranja verovanja (odnosno formiranja doksastičkog stanja). Šta to znači da je proces raspoloživ saznajnom subjektu? Da li su naučni postupci bili na „raspolaganju“ ljudima koji su živeli u prednaučnom periodu? Osim toga, čini se neplauzibilnim reći da se svi „raspoloživi procesi moraju upotrebljavati, barem ako uključimo takve procese kao što su prikupljanje nove evidencije. Verovanje se zasigurno ponekad može opravdati čak i ako bi dodatno prikupljanje evidencije proizvelo neki drugačiji doksastički stav. Ono za šta mislim da ovde treba da imamo na umu jesu takvi dodatni procesi kao što su dozivanje u sećanje prethodno stečene evidencije, procenjivanje implikacija te evidencije itd. To je, doduše, ponešto nejasno, ali ovde je ponovo naš obični pojam opravdanosti nejasan, tako da je primereno da naš analizans pokazuje istu vrstu nejasnosti. To upotpunjuje nacrt mog razjašnjenja opravdanog verovanja. Pre nego što izvedem zaključak, bitno je ipak istaći da postoji jedna važna upotreba termina „opravdan“ koju to razjašnjenje ne prikazuje, ali je može prikazati jedno s tim blisko vezano. U jednoj upotrebi tereminom „opravdan“ se ne implicira niti pretpostavlja da postoji neko verovanje koje je opravdano. Na primer, ako S pokušava da odluči da li da veruje da p, pa zatraži naš savet, možemo mu reči da on „ima opravdanje“ da veruje u to.

17

Pritom ne impliciramo da on ima opravdano verovanje, budući da znamo da on još uvek odlaže sud. Ono što mislimo jeste, otprilike, to da bi on imao ili bi mogao imati opravdanje ako bi verovao da p. Opravdajni status koji ovde pripisujemo ne može biti funkcija uzroka S-ovog verovanja da p, jer od strane S nema verovanja da p. Prema tome, razjašnjenje opravdanosti koje smo do sada dali ne može razjasniti tu upotrebu termina „opravdan“. (Ne sledi da ta upotreba termina „opravdan“ nema veze s uzročnim poreklom. Njegova ispravna upotreba može zavisiti od uzročnog porekla saznajnog stanja saznajnog subjekta iako ne u uzročnom poreklu njegovog verovanja da p.) Razlikujemo dve upotrebe termina „opravdan“: upotreba ex post i upotreba ex ante. Upotreba ex post javlja se kad postoji verovanje i mi za to verovanje kažemo da jeste (ili nije) opravdano. Upotreba ex ante javlja se kada nijedno takvo verovanje ne postoji ili kada želimo da zanemarimo pitanje o tome da li postoji takvo verovanje. Ovde kažemo za osobu, nezavisno od njenog doksastičkog stanja vis-a-vis p, da p jeste (ili nije) prikladan za to da ona u njega veruje. Budući da smo izneli razjašnjenje opravdanosti ex post, biće dovoljno ako možemo da analiziramo opravdanost ex ante u njegovim terminima. Verujem da se takva analiza lako može sprovesti. S ima opravdanje ex ante da veruje da p u t samo u slučaju da je njegovo celokupno saznajno stanje u t takvo da bi on iz tog stanja mogao poverovati da p na takav način da bi njegovo verovanje bilo opravdano ex post. Tačnije, on ima opravdanje ex ante da veruje da p u t samo u slučaju da mu je na raspolaganju takva pouzdana operacija formiranja verovanja da bi iz primene te opracije na njegovo celokupno saznajno stanje u t proizašlo, više ili manje direktno, njegovo verovanje da p i da bi to verovanje bilo opravdano ex post. Formalno izneseno, imamo sledeće: (11) Osoba S ima opravdanje ex ante da veruje da p u t ako i samo ako je S-u na raspolaganju neka pouzdana radnja formiranja verovanja, koja je takva da bi, ako bi S primenio tu operaciju na svoje celokupno saznajno stanje u t, S verovao da p u t-plusdelta (za prikladno mali delta) i to verovanje bi bilo opravdano ex post. Da bi se zadovoljio analizans principa (11), celokupno saznajno stanje u t mora imati prikladno uzročno poreklo. Stoga je (11) implicitno istorijsko razjašnjenje opravdanosti ex ante. Kao što je naznačeno, veći deo ovog članka se bavi opravdanošću ex post. To je primeren analizandum ako nekoga zanima veza između opravdanosti i znanja budući da ono što je presudno za to da li osoba zna iskaz jeste da li ona ima aktualno verovanje u iskaz koje je opravdano. Ipak, budući da mnoge epistemologe zanima opravdanost ex ante, ispravno je da neka opšta teorija opravdanja pokuša da pruži razjašnjenje i tog pojma. Naša teorija to čini sasvim prirodno jer razjašnjenje opravdanosti ex ante direktno proizlazi iz našeg razjašnjenja opravdanosti ex post.

18