Оригинални научни рад 821.111-2.09 Пинтер Х.

Дина Липјанкић Универзитет у Крагујевцу Филолошко-уметнички факултет (докторанд)

PERSONAE DRAMATIS У ДРАМИ НАСТОЈНИК ХАРОЛДА ПИНТЕРА (ПРИМЕНА ДРАМАТУРШКИХ ФУНКЦИЈА ЕТЈЕНА СУРИОА)

Овај рад проучава модел драматуршких функција Етјена Суриоа кроз призму драме Харолда Пинтера Настојник. Парадигма драмских функција примењена је на ову драму с циљем да се утврде драмске функције које се јављају у драми као и начини на које су функције остварене у ликовима. Такође, циљ је и да се проуче драматуршке функције у односу на ситуације и перспективе у којима се јављају. Функције о којима је реч су: Лав (тематска сила), Марс (Противник), Месец (Помоћник), Вага (Арбитар), Сунце (Жељено Добро), и Земља (Прималац жељеног добра). Резултати тумачења откривају разноврсне комбинације начина на које су функције остварене, комбинација које се умножавају у ситуацијама сходно постојању више перспектива посматрања. Овим се, дакле, закључује да постоји више комбинација функција за исту ситуацију, а све у зависности од усвојеног гледишта. Тумачењем се, такође, наглашава додатна функција, Предусловно Сунце, или Предусловно Добро. Када постоји у оквиру ситуације, функција Предусловног Добра је нужна, јер представља услов који мора бити испуњен да би Жељено Добро (Сунце) уопште и добило могућност да се оствари. Кључне речи: драматуршке функције, ситуације, перспективе, Лав, Противник, Предусловно Добро

УВОД Предмет овог рада јесте осветљење драме Харолда Пинтера кроз призму основног модела драматуршких функција Етјена Суриоа. Како би се достигла циљана анализа, потребно је, најпре, осврнути се на полазишта и схватања, али и дефиниције које Сурио исказује. Драматуршка функција јесте одређено деловање лика у конкретној ситуацији, а сваки лик представља једну или више одређених сила, тежњи, или жудњи (Сурио 1981: 57). Драматуршке функције су многобројне, али је, према речима Етјена Суриоа, довољно шест основних функција за анализу драме. Те су функције следеће: тематска сила, Противник, Добро или Представник добра, Арбитар или Додељивач добра, Прималац добра, и Помоћник. Функције нису апсолутне и непроменљиве, већ, напротив, налазе израз у различитим ликовима и смењују се од ситуације до ситуације (Сурио 1981: 64). Функције могу бити део микрокосмоса, Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

93

Дина Липјанкић

тј. део сцене, или део макрокосмоса, тј. бити изван сценског простора. Такође, могу бити лично присутне или путем представника. Заправо, драматуршка јединица може бити или драмски непостојећа јер је људски неостварена, или је присутна у микроскосмосу али симболички. У првом случају, она може бити или невидљива космичка сила или материјализовани предмет на сцени. У другом случају, пак, она јесте представник неке нематеријалне силе изван микрокосмоса (на пример, не Добро, већ Представник добра) (Сурио 1981: 60-61). Важно је напоменути да се функције не одређују и не приписују на основу карактера ликова, већ на основу саме ситуације у којој се ликови налазе (Сурио 1981: 63). Те функције су променљиве, тако да се једног тренутка приписују једном лику, а другог часа припадају другом лику. Зато се оне нити заснивају на карактеру лика нити га одређују. Најбитнија од функција јесте Лав или тематска сила. Таква једна сила је „усмерена сила“ (Сурио 1981: 64) једног лика која покреће и усмерава читаву драмску ситуацију. Ова функција је најбитнија, јер без ње драме не би ни било. Та сила тумачи се као тежња једног лика која усмерава његове поступке али и изазива одговоре других ликова. Такође је важно да овај лик буде људски изражен да би могао да покрене драмску радњу. Тај лик, даље, „не мора бити јунак драме (...) нити доминантан карактер“ (Сурио 1981: 66). Важно је и да усмерена сила не мора увек да буде трајна, већ може бити и краткотрајна, али то, онда, значи да је она одредница неког лика у тренутној ситуацији, да је израз његове тренутне жеље и да је епизодна. Најчешће се среће једна тематска сила са стаменим отелотворењем, те бива трајном динамиком (Сурио 1981: 64-65). Због тежње коју осећа, због жеље да нешто добије или страха од нечега, Лав се, усмерава на жељено Добро. Жељено Добро, представник вредности или Сунце према астролошком тумачењу, јесте друга драматуршка функција коју Сурио описује. Добро које се жели не мора бити отелотворено у неком лику у микрокосмосу. Заправо Сурио (Сурио 1981: 67) наглашава два вида присуства Добра: 1. присуство је лично, али само макрокосмичко (изван је сценског остварења), 2. присуство је безлично, али опредмећено на сцени (предмети попут круне). Конкретна оствареност жељеног Добра на сцени је пожељна, али је лоше то што материјална уприсутњеност Добра уопште није драматуршка. Због таквог ефекта другог вида остварености Добра, потребан је и трећи вид: 3. Представник Добра, вид који се заснива на личном и макрокосмичком присуству које има свог представника на микрокосмичкој позорници. Жељена Добра могу бити и подељена, тј. може их бити више истовремено. Могуће је, такође, да се са променом ситуације жељено Добро мења, тј. 94

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



да прелази са једног лика на други. Ипак, постоје и грешке, ситуације када долази до „погрешног отеловљења жељеног Добра“ (Сурио 1981: 67). Наредна функција коју Сурио помиње јесте Прималац добра, Добитник, или Земља. Прималац добра је најчешће Лав, односно лик кога покреће одређена тежња. Овим се, по први пут, наглашава да је могуће сједињење функција у једном лику. Чест је случај и да су те две функције одвојене, што се среће код теме жртвовања за некога (Сурио 1981: 69). Када су Прималац и Тражилац добра (Лав) изједначени, реч је о жељи за себе. Када се, напротив, жели Добро за другога, тада су функције Лава и Примаоца одвојене. У случајевима када су функције одвојене, јавља се и одређени проблем. Наиме, када се функција Примаоца јавља у лику који нема других функција, поступци тог лика нису довољно динамични. Тај лик је, тада, пасиван, и може бити чак и посве занемарен (Сурио 1981: 69). Међутим, иако пасиван, тај лик полаже одређена права, заслуге, правду те се истима служи не би ли остварио већу моћ у привлачењу Добра (Сурио 1981: 70). Прималац добра може постати Примаоцем и мимо своје воље, а може, чак, и одбити да Добро прихвати. Тада се користи „динамизам (...) да би драматуршки појачао лице“ (Сурио 1981: 71). Функција Примаоца је, попут функције Лава, неопходна за драмску радњу, али како је напоменуто, може бити слаба када не приања уз неку другу функцију. Тежити нечему и остварити ту тежњу кроз примање жељеног Добра не чини само за себе развој драме. Заправо, за постојање драмске напетости нужно је и постојање одређених препрека жељама Лава. Те препреке представљене су у лику у виду функција Противника или Марса. Отпор Противника може имати два вида (Сурио 1981: 72): 1. безлично космичко присуство ( какво је јавно мњење), и 2. чисто физичко присуство. Драмска напетост је употпуњена у случајевима кад је Противник људска сила представљена ликом из микрокосмоса. У случају да је Противник део макрокосмоса, он неће више бити Противник већ Представник противника, Представник препреке, и тада он више није директно активан и ситуација није више драматуршка. Ипак, када је безлична космичка слика представљена Представником препреке, онда тај Представник мора бити неко са ауторитетом (Сурио 1981: 74) како би се осетила претња и опасност на сцени. Противник који нема сличну снагу као што је снага Лава није адекватан драматуршки еквивалент противника. Важно је рећи за ову функцију и то да може бити раздељена на двe или три, а Сурио наводи и пример са десет, носилаца. Супарници који су одвојени нису довољно јаки и сами се потиру као бројеви различитог предзнака; али, када се уједине, када се појаве као гомила, постају неумољиви противници. Када постоје Тражилац добра, његов Противник, Добро, Прималац Добра, тј. када постоји Добро које мора бити додељено или Тражиоцу (Лаву) или Противнику, мора постојати и неко ко то Добро доLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

95

Дина Липјанкић

дељује. Ту функцију остварује Арбитар ситуације, Доделитељ добра или Вага, и то је његова главна функција. Када Добро бива додељено једној страни, вага мора да превагне. Функција Арбитра најјача је када посредује између Лава и његовог Противника, јер без њихове сукобљености, драмске радње не би ни било. Треба напоменути да и Арбитар, као и друге функције, такође може бити: 1. макрокосмички (Бог), 2. атмосферски, када се лично појављује на микрокосмичкој сцени и означава велику драматуршку силу. Улога Арбитра је да сам одлучује коме ће доделити Добро. У том дељењу, он свима нешто додељује, некоме жељено Добро – срећу, а некоме несрећу (Сурио 1981: 77). Због овога је његова улога најзначајнија у ситуацији где је Добро недељиво. Може се догодити да Арбитар за неко време одлаже додељивање Добра, и тада он постаје још једна Препрека, још један Противник. Догађа се да понекад Добро не треба примити, већ узети. Ту је реч о лику који је толико снажна личност да он сам и изражава жељу, тј. тежњу, и сам себи додељује Добро, оно исто Добро које и неки други лик жели (Сурио 1981: 77). Ту се јавља трострука функција, тј. функција Лава, функција Арбитра и функција Примаоца. Овде је на неки начин функција Арбитра споредна и додатна, јер није потребно постојање посебног лика који би био посредник. Најгоре је, показује Сурио (Сурио 1981: 81-82), када се функција Арбитра удвостручи, те се јави као кочница и удвостручена препрека. Удвојење функције Арбитра драматуршки је чисто само када је у „улози мудрог саветника који помаже Арбитру-доделитељу“ (Сурио 1981: 82) из искрене жеље да Арбитру помогне, а не да би помогао некој од супротстављених страна. Последња, али ништа мање значајна функција према Суриоовој подели, јесте функција Помоћника, Огледала Силе или Месеца. Помоћник је онај који некоме од ликова помаже и појачава његову драматуршку улогу. Он је „ко-заинтересовани, саучесник или спасилац који делује у истом правцу“ (Сурио 1981: 78) као и неки од ликова којима помаже. Најважније за ову функцију јесте утврдити коме је он Помоћник јер има случајева када је он „саучесник свију“ (Сурио 1981: 78). Он може бити помоћник било које функције, тј. може бити и Помоћник Лава, Помоћник Противника, Помоћник Добра, Помоћник Примаоца и Помоћник Арбитра. Уколико се сви они појаве у делу, Сурио наглашава да би тада било десет ликова, односно свака од пет функција би била отелотворена у по једном лику, а томе треба придодати и још пет помоћника, при чему он подразумева да помоћник једне функције није и помоћник неке друге функције. Он, даље, истиче и да би тих десет функција могло бити распоређено и на пет ликова, при чему би дошло до утростручења функција у појединачним ликовима. Ипак, то све води усложњавању дела, и за драму је, тврди Сурио, боље да има мањи број ликова који су повезани једноставнијим односима (Сурио 1981: 78). Мора се нагласити да је „улога Помоћника […] улога активног лица чија 96

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



је помоћ понекад пресудна. […] [О]н је често ‚ко-заинтересовани‘ једног од лица из сасвим различитих побуда“ (Сурио 1981: 79). Интересантно је, како Сурио наводи, да између неке силе и њеног Помоћника може доћи до замена, те да Лав постане Помоћник, а Помоћник Лав. Функције Помоћника најчешће приањају уз функције Лава и Противника, и када се то деси нарушава се равнотежа сукобљених страна, односно Лава и Противника. Остале функције нису толико погодне за остварење функције Помоћника, али Сурио проналази дела у којима се све те варијанте јављају. Најтеже је, истиче он, остварити спој Помоћника и Представника добра, тј. самог Добра (Сурио 1981: 80-81). Како то тврди Сурио (Сурио 1981: 82): „Све (се) драмске функције могу удвојити“, али најбоље је да су то само једна или две како не би дошло до компликованих односа. Са једне стране, удвајање функција и није пожељно јер ствара компликоване мреже односа ликова, али, са друге стране, оно омогућава да се радња одвија без прекидања. Наставак рада фокусираће се на проналажење и анализу ових шест драматуршких функција у драми Харолда Пинтера Настојник. Најпре ће бити речи о појединачним ситуацијама и функцијама анализираним из перспективе свих ликова, учесника датих ситуација. Други део рада приказаће базичну нит сагледавања промене драматуршких функција, пратећи ликове из уобичајене перспективе посматрача који мења фокус интересовања и саосећања у зависности од специфичног деловања ликова. Тим поглављем биће покривен развитак и надоградња функција у целој драми са освртом на супарничке односе у свим паровима које ликови образују делајући на драмској позорници. ПРИКАЗ ДРАМАТУРШКИХ ФУНКЦИЈА КРОЗ ПОЈЕДИНАЧНЕ СИТУАЦИЈЕ НАСТОЈНИКА Да би се описале и анализирале драматуршке функције потребно је да исте буду остварене или на макросценском или на микросценском плану. Оне које су људски и микросценски присутне јесу оне које постижу најефектнији изражај. Када је реч о Настојнику, драми Харода Пинтера, у њој су приказана три драматуршки присутна лика и још неколико неприсутних који бивају споменути. Ликови који су активни у драми су Мик, Естон и Дејвис. Мик и Естон су браћа, и док је Мик осликан као мушкарац непуних тридесетих, предузимач, трговац, послован човек, Естон је представљен као старији брат који је прешао тридесету, спор, тачан и у младости измучен електрошоковима, терапијама на које су, за његово добро, пристали сви осим њега самог. Дејвис је приказан као старац, скитница, добродошао гост и уљез у дому Мика и Естона. Мик је пожртвовани брат који од Естоновог изласка из болнице сматра својом дужношћу и обавезом да брине о брату. Стога му додељује смештај у кући за издавање. Повремено га обилази и жели да успостави приснији Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

97

Дина Липјанкић

и комуникативнији однос са братом. И Естон је жељан приснијег и комуникативнијег односа, али, зачудо, не са братом, већ са неком другом персоном, а та персона постаје Дејвис. Естон се брине о Дејвису, угађа му, помаже, тј. понаша се према њему као што се и Мик понаша према Естону. Та брижност, наизглед иста као она која повезује два брата, у односу Естона и Дејвиса, ипак, има границе. Она није безусловна. Условна постаје оног тренутка када Естон схвати да су намере Дејвиса уперене против Естоновог доброчинства и самог Естона, чиме Естонова позиција у дому бива угрожена. Дејвис не схвата да угрожавањем Естоновог положаја, он угрожава и сопствени опстанак у том дому. Дејвис је скитница, кога је из дефанзивне позиције у кафеу спасао Естон. Ипак, Естонова помоћ ту не престаје, те Дејвис добија и кров над главом, одећу, обућу, храну, новац, посао настојника. Док је Естона сматрао за власника куће, њему се обраћао за сваку помоћ, за сваки проблем и пред њим је глумио доброг саговорника. Када је ту идеалну ситуацију нарушио прави власник, Мик, Дејвис почиње да мења своју улогу. Сада почиње да занемарује Естона и да се окреће Мику. Над Естоном испробава и своје оштре критике, не осврћући се на чињеницу да су Мик и Естон ипак браћа. Дејвисов оштар језик и грубе мисли достижу кулминацију када, сазнавши да је Естон био хоспитализован у младости, не само да се потпуно окреће Мику, већ не одустаје од жеље за освајањем места у дому, сматрајући да је услов за то оцрнити Естона пред Миком и проузроковати тиме Естоново избацивање из куће. Током трајања драме, Мик ни једног момента није подржавао Дејвисово присуство, или барем то није чинио искрено, али у тренутку када Естон схвата да му Дејвис не доноси жељена добра, већ, напротив, зло и несрећу, Дејвис остаје без иједне подршке, било искрене било неискрене, на коју би се могао позвати. Његова даља борба да у дому, ипак, остане осуђена је на неуспех. Тако ликови формирају магични троугао који никоме од њих не дозвољава да буде срећан. Не дозвољава зато што трећи члан састава увек уноси проблеме и раздор у слогу двојице, било да је то проблематични Дејвис, који ремети однос браће, било да је то брижни Мик, који нарушава однос Естона и Дејвиса, или је то Естон, који је само наизглед препрека привидном пријатељству Мика и Дејвиса. За сваки од ликова можемо претпоставити да је управо он у праву, саосећати са њим и давати му за право, и осећати за правду баш његов успех, што свима њима даје силу, и привлачну моћ којом привлаче сопствено жељено Добро (Сурио 1981: 70). Функције драмских ликова биће дефинисане у складу са ситуацијама од којих се свака може сагледати са различитих гледишта, и то два или три. Ситуације које ћемо тумачити побројане су на следећи начин: ситуација: Естон доводи Дејвиса ситуација: Дејвис говори о кафани и послу ситуација: Дејвис говори о ципелама, храни и калуђеру ситуација: Дејвис говори о документима и прошлости (Сидкап) 98

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



ситуација: Естон говори о прошлости, о жени у кафани ситуација: Мик напада Дејвиса ситуација: Мик, Естон и Дејвис (торба) ситуација: Естон и Дејвис након Миковог одласка (пословна понуда) ситуација: Мик и Дејвис – прихватање пословне понуде ситуација: Естон и Дејвис о промаји и киши ситуација: Естон говори о прошлости, о терапији ситуација: Мик и Дејвис – жалбе ситуација: Естон и Дејвис – смеђе пертле, црне ципеле ситуација: Естон и Дејвис – напад и избацивање ситуација: Мик и Дејвис – разоткривање Миково ситуација: Естон против Дејвиса Свака ситуација дефинисана је присуством драмске напетости која се изражава кроз присуство ликова које покрећу жеље супротних усмерења или праваца и који због тога долазе у сукоб који гради драмску радњу. Основа за грађење ситуације у драми Харолда Пинтера је присуство најмање двојице од ликова на сцени микрокосмоса, оних ликова који отеловљују драматуршке функције. Тим се ликовима, зависно од дате ситуације, функције могу мењати: усложњавати, редуковати, удвајати, увишестручавати, замењивати. И управо су те промене показатељ када долази до настанка нове ситуације, односно показатељ тренутка када је оно што треба да уследи почетак једне нове ситуације. Драма се отвара ситуацијом: Естон доводи Дејвиса, у којој је распоред функција следећи: • Естонова перспектива: Естон је овде тематска сила – Лав кога води жеља за проналаском пријатеља и саговорника. Та жеља налази своје Добро у Дејвису. Помажући Дејвису, свом Добру, Естон остварује функцију Помоћника Добра. Помажући Дејвису, Естон помаже и себи да Добро задржи, чиме он остварује и функцију сопственог Помоћника, односно, тада долази до удвајања функција Помоћника-Лава. Додељујући Дејвису више Добара, Естон постаје и Арбитар, а Дејвис се остварује као Прималац добара. • Дејвисова перспектива: Дејвис је тематска сила – Лав који бива гоњен жељом за домом, за сигурношћу и који омогућење тог циља, тог жељеног Добра, проналази у свом такорећи Посредном или Предусловном Добру – Естону. Дејвис постаје Прималац добара, као што су: дуван, столица. Он, чак, и одбија једно понуђено Добро – цигарете, али и тражи друго Добро – ципеле. Један пар смеђих ципела одбија под изговором да су мале, док други пар који, иако хвали, одбија уз изговор да су уске и шиљате. И ципеле су овде Предусловно Добро које је Дејвису неопходно да би се кретао и нашао посао. Лик који овде дејствује као Арбитар, Додељивач добра, јесте Естон. Естон му, потом, нуди и смештај, што Дејвис прихвата. Добра која Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

99

Дина Липјанкић

Дејвис, још, добија су и: чаршав, јастук, ћебе, новац и кључеви од куће. Дејвис, помажући Естону да пренесе судоперу, кофу за угаљ, колица за куповину, косилицу и креденац, постаје његов Помоћник. Противник се у овој ситуацији не јавља са својим супротстављеним захтевима, те ова ситуација не изражава драмску напетост. Ипак, лик Противника-Мика дат је на самом почетку драме, пре уласка Естона и Дејвиса у позоришни микрокосмос. Он је осликан као ћутљиви проматрач, чије се присуство очитава одмах по подизању позоришне завесе. Његово премештање са сценског микрокосмоса у позадину збивања, приликом доласка Естона и Дејвиса, наговештава да је његово присуство непожељно, или, барем, неочекивано и ненајављено. Такође, такво измештање лика наглашава и његову суштинску улогу у драмским односима, улогу реметиоца односа. Таквим поступком Мик показује да долази у обилазак када никог нема, да одлази када осети неочекиваног госта, да се наизглед повлачи и препушта противнику да влада у дому, а да се, у ствари, смишљено опходи и према брату и према његовом госту-уљезу, и да једино дозвољава да протекне неко време како би увидео на који начин треба да поступа према уљезу, тј. да утврди које су ваљане методе које би утврдиле Дејвисову кривицу. Ситуација када Дејвис говори о прошлости, тј. о свом послу у кафани уметнута је у прву ситуацију, и епизодна је. Овде је распоред функција следећи: • Дејвисова перспектива: Дејвис себе види као тематску силу која има прохтеве за обављањем само свог посла. Такође, жели да га људи поштују и да цене његов рад, као и да тај исти рад и плате. За Противнике има странце и шефа који су, најпре, разједињени уљези, а касније се удружују. Помоћник му је Естон који га штити од опасности и избавља, али делом и због своје користи. Дејвис не добија жељено Добро иако се позива на своја права и иако би због тих права требало да има моћ у привлачењу жељеног Добра. Ипак, Дејвис бива Прималац добра које му нуди Естон, и Дејвис то Добро прихвата. То нетражено и незахтевано Добро јесте дом. То значи да је Естон и Арбитар, али онај Арбитар који не додељује тражено Добро, већ неко друго Добро које је скитници такође добродошло. • Естонова перспектива: Естон, тематска сила, у Дејвису проналази своје Добро. Естон је ту и Лав и Арбитар и Прималац, јер не само да га покреће жеља да освоји Добро, већ се он према Дејвису односи као према пасивном предмету кога треба узети, а не чекати да га неко додели. Естон је тај који сам себи додељује Добро које жели, Добро које желе и други, тачније странци – гости који Дејвису желе да науде. Ти странци су Естону Противници. Противници се удвајају, јер су они и Црнци, и Пољаци, Грци, Шкоти и шеф. Удвајање Противника може се 100

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



тумачити и као да је један од њих заправо Противник, а да су му остали Помоћници, тј. Помоћници Противника. • Перспектива гостију-странаца и шефа: Они су оличење тематске силе коју покреће жеља за надмоћи над радником – Дејвисом, као и жеља за извршавањем задатака. Њихово Добро јесте Дејвис, који треба да обави те задатке и буде подносилац њихових жеља. Противник им је Естон, који сам преузима, тј. додељује себи, то Добро. Тако вага прекреће на страну Противника-Естона. Тада је Естон и Противник и Арбитар и Прималац Добра. Ситуација: Дејвис говори о ципелама, храни и калуђеру Ову ситуацију могуће је посматрати на два начина: • Дејвисова перцепција ситуације: Дејвис је у потрази за ципелама и храном и за њих се бори позивајући се на права човека, на права грађанина, што му омогућава да привуче и жељено Добро и саосећање публике. То су уједно и његова жељена Добра. Ипак, правило „тражите и биће вам дато“ (Сурио 1981: 76) овде не налази примену, јер се испред Дејвисове тежње испречио калуђер, Противник. Дејвис га сматра за Арбитра, који му треба одобрити и доделити Добро. Калуђер је Противник-Арбитар у служби Дејвиса (тј. Помоћник Лава) у случају када додељује храну, али само Противник када спречава Дејвиса да дође до обуће. Тачније, он се може и у том случају сматрати за Арбитра који задржава доделу Добра, чиме не додељује Добро себи, већ означава додатну препреку, кочницу за Дејвиса. Тада калуђер врши функцију Арбитра-Помоћника противника. Код калуђера се, стога, јавља трострукост функција: он је Противник-Арбитар-Помоћник лава, и ПротивникАрбитар-Помоћник противника. Постоји још један Помоћник и то у виду Помоћника противника који креће на Дејвиса. Прималац добра јесте Дејвис, што значи да је опет дошло до удвајања функције. Закључује се да овде, у једној ситуацији, постоји један лик (калуђер) који у себи садржи отелотворене три функције, с тим што једну мења по нахођењу. Такође, постоје две функције Помоћника отелотворене у два различита лика. А и лик Дејвиса је двоструко одређен, и то као Лав-Прималац. • калуђерова перцепција: Са калуђерове тачке гледања, Дејвис је Противник од кога калуђер мора да брани посед и сматра да су то његова права и његово Добро које он већ поседује. Калуђер постаје не само Лав, већ и Арбитар-додељивач хране своме Противнику, али и Арбитар-себи не дозволивши давање обуће. Прималац хране је Дејвис. Помоћник у овој ситуацији јесте један од „ирских силеџија“ (Пинтер 1982: 101) који је у служби Лава. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

101

Дина Липјанкић

Ситуација: Дејвис говори о документима и прошлости (Сидкап) Ова ситуација познаје само виђење Дејвиса: • Дејвисово виђење ситуације: Дејвиса покреће жеља за освешћењем соственог идентитета, за правом које треба да оствари као грађанин. Жељено Добро јесу папири, документи који доказују ко је он, а то право може да оствари једино преко друга из Сидкапа. Дејвис је у тој причи Лав, и виртуелни Прималац добра. Друг из Сидкапа јесте виртуелни Арбитар, али и некадашњи Противник који му је документа и узео. Добри временски услови и удобне ципеле су Предусловно Добро које Дејвис најпре мора да присвоји како би уопште и дошао до Циљаних Добара – Сидкапа, друга и, наравно, докумената. Ако се човек из Сидкапа схвати као некадашњи Противник и будући, односно, виртуелни Арбитар, онда се лоше време и неодговарајуће ципеле могу схватити као Помоћници противника, онолико колико су и Предусловно Добро за остварење жељеног добра, односно жељених Добара. Ситуација: Естон говори о прошлости, о жени у кафани У овој причи о прошлости, или причи која се десила у прошлости, постоје два начина за сагледавање ситуације: • Естоново виђење: Његова жеља за разговором одређује га са тематске стране, и његово Добро остварује се у лику жене у кафани. Са тог гледишта, Естон је и Лав и Прималац. Арбитар је или Естон који сам преузима жељено Добро, или жена која сама додељује Естону жељено Добро. Помоћници нису наговештени, као ни Противници. Овде се може поставити питање о драматуршком статусу саме ситуације. Заправо, ово је случај који Сурио класификује као „тражите и биће вам дато“ (Сурио 1981: 76), што не одговара ни на какве препреке, те самим тим, не остварује драмску напетост и не сврстава се у драматуршку ситуацију. • виђење сценски неостварене жене: Гледано из ове перспективе, њена је жеља нагони да се сматра Лавом, док би оствареност њене жеље Естона учинила жељеним Добром. У тој се ситуацији, судећи према Естоновим речима, нису појавили ни Помоћници, ни Арбитри, ни Противници, а ни Примаоци. Прича је недовршена, и не може се сматрати драматуршком ситуацијом како је за постојање исте неопходно постојање двеју сила различитих смерова, а у овом случају изостаје Противник, онај који би се успротивио захтевима жене. Ситуација: Мик напада Дејвиса Први напад Мика на Дејвиса десио се на крају првог чина, а истим отпочиње и други чин: • Дејвисова позиција: Дејвис је гост, али њему је дато као Добро оно што сам није тражио: дат му је спас од непријатеља у виду 102

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



странаца у кафеу и шефа, дат му је смештај код Естона, новац, кревет, ципеле које не жели. Дејвис јесте Лав-Прималац. Естон је за њега Арбитар-Помоћник. А у лику Мика оцртава се функција Противника. • Микова позиција: Из Микове перспективе, перспективе власника објекта, Дејвис је Противник који ту жели да се насели и угрози његов положај. У Дејвису обитава још једна функција Противника, јер је њега довео Естон, Миков брат, да би имао саговорника. Како је Дејвис двоструки Противник, тако и Мик поседује двоструку функцију Лава. Према закону власништва и закону братске везе, Мик има предности и права која односе превагу пред осећањима публике. У лику Естона, који иако је Миков брат, огледа се функција Помоћника, али и Арбитра противника. Жељено Добро за Мика јесте двојако: то је и брат, Естон, али и дом. А Дејвис управо жели и једно и друго Добро, тачније само дом, али је неопходно да прво освоји наклоност Естона. Наклоност Естонова је Предусловно Добро, а дом Циљно Добро за Дејвиса. За Мика, пак и Естон и дом јесу Циљна Добра. Мик, који иако је власник и може о томе законски да одлучи, препушта да улогу Арбитра понесе Естон. Естон као Арбитар одлучује да жељена Добра подели, тј. стаје на страну Дејвиса и дели са њим дом не искључујући из тога Мика. Са Дејвисом се и спријатељио не заборављајући братски однос са Миком. Овако дефинисано, Естон постаје носилац двојаке функције жељено Добро-Арбитар противника. Прималац жељеног Добра из Микове перспективе постаје Дејвис. Тако Дејвис постаје носилац удвојене функције Противник-Прималац. Ова ситуација се наставља и кад Естон долази у стан у коме се већ налазе Мик и Дејвис. Поздрављање и разговор двојице браће ће у једном тренутку прекинути Дејвисова упадица. Разговор два брата показује да њихови односи нису потпуно захладнели, иако се разговор своди на просте реченице. Естонова функција Дејвисовог Помоћника се наставља, па сазнајемо да је Естон тражио Дејвисову торбу у кафеу и, не нашавши је, откупљује неку са стварима за Дејвиса. Та торба садржи кошуље које Дејвис одбацује, али и један смокинг који Дејвис са одушевљењем прихвата. Тиме Дејвис постаје Прималац још неких Добара које није тражио, а ни очекивао. Ситуација: Мик, Естон и Дејвис (торба) Ова ситуација своди се на игру размене, тј. на игру отимања торбе. Иако се може тумачити позиција свих учесника, Дејвис је онај који овде, и под оваквим околностима, доминира сценом. Наиме, Дејвисова права односе превагу у овој сцени, те су у таквој ситуацији функције следеће:

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

103

Дина Липјанкић

•

Дејвисово гледиште: Дејвис је Лав, коме сопствени ПомоћникЕстон доноси жељено Добро-торбу. Тако је Дејвис истовремено Лав-Прималац, а Естон Арбитар-Помоћник. Под таквим околностима, Мик је Противник. • Миково гледиште: Из ове перспективе, Противник-Дејвис односи победу, а има и Помоћника-Естона. Добро се додељује Противнику, а то врши Арбитар-Естон. Тако је Естон уједно Арбитар-Помоћник противника. А Дејвис је уједно Противник-Прималац. • Естоново гледиште: Његова сила тежи томе да оствари Дејвисово добро, како би задржао друга и саговорника, односно осигурао сопствено Добро. Да би осигурао своју моћ и остварење свог Добра (а то је Дејвис-саговорник), он пристаје да самоиницијативно помогне Дејвису. Тиме је Естон Лав-Помоћник свог Добра, али и Арбитар, јер Дејвису, а не Мику, даје торбу. Примаоци су и Естон и Дејвис. Противник је у случају давања торбе, свакако, Мик. Након ове игре и отпочињања разговора између Естона и Дејвиса, Мик се повлачи. Ситуација: Естон и Дејвис након Миковог одласка (пословна понуда) • Естоново сагледавање ситуације: Естон схвата да је присуство његовог Добра угрожено када Дејвис сазнаје да је грубијан заправо Естонов брат и власник куће. Тиме брат Мик постаје Противник. Због тога, Естон-тематска сила скреће тему на своје друго жељено Добро-шупу коју планира да сагради. Због сада несигурног положаја свог Добра, Естон нуди Дејвису још једно неочекивано Добро – понуду за посао настојника. Ипак, он и не слути да ће једна тако захвална понуда-Добро бити не тако сјајан предлог из Дејвисовог угла. Бивајући Дејвисов Помоћник и Арбитар, Естон је уједно и сопствени Помоћник и Арбитар. На који је то начин он Дејвисов Помоћник и Арбитар, а на који сопствени? Наиме, Естон је Дејвисов Арбитар (тј. Арбитар сопственог Добра) када му додељује Добра која Дејвис или прихвата, или не прихвата, или се двоуми. Он је и Помоћник свога Добра тако што му помаже да оствари нека своја права, као што је право на смештај, дом и посао. Сопствени је Арбитар када себи додељује Добро-Дејвиса, Добро које је већ ту, али чији су изгледи остајања пољуљани, те Естон, на начин бивања Помоћника и Арбитра свог Добра, постаје сопствени Арбитар. На исти начин постаје и сопствени Помоћник, јер помажући свом Добру, помаже и себи. • Дејвисово сагледавање ситуације: Након потврде коју добија од Естона да је Мик заиста власник куће, Дејвис схвата да је освајање жељеног Добра-дома наишло на велику препреку у виду Противника-Мика. Тиме и Дејвисово Предусловно До104

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



бро-Естон остаје под знаком питања, јер више није условно добро. Тада заправо Дејвис схвата да је његово ново Предусловно Добро, заправо, Мик, брат са којим је од почетка у сукобу. Торба, још једно Добро, није његова, али Дејвис прихвата ненадано Добро-смокинг који се у торби налазио, мада не и кошуље којима налази замерке. Ципела, још једног Добра које захтева, још увек нема. Додатно неочекивано Добро које би учврстило Дејвисов положај у кући је Естонова понуда да Дејвиса начини настојником. Ипак, за то ненадано Добро Дејвис изналази разлоге да не прихвати. У том послу, Дејвис увиђа могућност нових Противника-Шкота и оних Противника који би преиспитивали његов идентитет. Дејвис је свакако и Прималац одређених Добара која му се нуде, а која није очекивао. Помоћник и Арбитар је Естон који је у служби Дејвиса. Ситуација: Мик и Дејвис - прихватање пословне понуде • Миково становиште: Мик ни једног тренутка током свих ових ситуација не заборавља да је Естон његово жељено Добро и да је освајање тог Циљаног Добра могуће једино преко освојеног (или пред Естоном разобличеног Предусловног) Добра-Дејвиса. Мик увиђа да се агресијом не може изборити са Дејвисом, који, чак, потеже и нож да би се бранио. Стога Мик-Лав зарад одбране својих права, чини себе привидним Помоћником и Арбитром свог Противника-Дејвиса. Његов је Арбитар, јер му додељује одређена Добра која Дејвис није тражио: сендвич и посао настојника. Тиме Дејвис поред Противника и Добра, постаје и Прималац. Мик се представља и функцијом Помоћника, јер му доделом одређених Добара омогућава да дође до његовог жељеног Добра-дома. Али он је привидно оличење тих функција, јер жели да брату покаже стварне Дејвисове намере. Због тога Мик говори о свом брату као о лењивцу, човеку са којим не зна шта да ради до да га пошаље у свет. Из истог разлога Мик врло јасно ставља до знања своје власништво над кућом, свој ауторитет, због чега Дејвис управо од њега и прихвата пословну понуду, јер сада само преко њега може стићи до Циљаног Добра-дома. Предусловно Добро-Естон, с обзиром на то да није газда у кући, више не може то бити за Дејвиса. Своју ауторитативну позицију Мик још више утврђује тражењем да му Дејвис достави своје препоруке. • Дејвисово становиште: Дејвис у кући наилази на опасног Противника. Мик га је раније застрашивао претњама, а сада усисивачем. Дејвис одговара агресивно, вађењем ножа и претњом истим. Постаје Прималац добара у виду хране и задужења настојника. Путем Добра-посла Дејвис се нада да ће освојити жељено Добро-дом, а између та два Добра налази се још једно Предусловно Добро-Мик. Тако Дејвис постаје Лав-Прималац, Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

105

Дина Липјанкић

а Мик Противник-Добро (Предусловно Добро). Дејвис зна да функцију Арбитра-доделитеља дома сада може да понесе само Мик. С обзиром на то да је Мик Арбитар у додели хране и посла, Дејвис с правом сматра да може да се нада и дому. Мик делује да носи и функцију Помоћника када, наизглед, стаје на страну Дејвиса, а против свог брата. Наиме, Мик носи и лажну функцију Помоћника Дејвисовог и Противника Естоновог (лажну јер у разговору са Дејвисом он свога брата представља за противника и жели да га пусти у свет, док реално Дејвис јесте његов Противник). Како то Дејвис сагледава, Мик је његов Помоћник и Противник Естонов. Оно што Дејвис не увиђа је да је Мик одувек био Естонов Помоћник и Арбитар, а Дејвисов Противник, и да је све остало само Микова представа. С обзиром на то да га сада сматра за свог Помоћника и Арбитра, Дејвис сада од њега потражује ципеле. Ситуација: Естон и Дејвис о промаји, киши • Естоново опажање ситуације: Естон се бори за своја права, за ваздух, и не хаје превише за Дејвисове проблеме. Чини се да почиње да га сматра за свога Противника пред којим не жели да устукне. Његово Добро је отворен прозор и чист ваздух током ноћи и тог Добра не жели да се одрекне. Као Арбитар, додељује Дејвису право да на неко кратко време затвори прозор. Функција Помоћника овде се не назире (могло би се, можда, тумачити да би Помоћник Естонов могао да буде Мик, ако сам Естон зна да без обзира на све може да рачуна на подршку свога брата). Делимични Прималац постаје Дејвис, јер успева да издејствује привремено затварање прозора. • Дејвисово опажање: Дејвис се поново бори за своја права када тражи да се затвори прозор да не би било промаје и кише. Тражи то агресивније него раније, зато што Естона више не сматра Предусловним Добром, а сматра да има и подршку Мика, који ће се сукобити са братом само зарад Дејвисових права. Дејвис се бори агресивније са Естоном, као што је и Мика нападао агресивно када је мислио да је странац и да није власник куће. Дејвис-Лав сукобљава се вербално са Естоном-Противником. Он подразумева да му је тренутно одсутни Мик Помоћник и Арбитар. У овом случају једино Добро које Дејвис успева да издејствује од Естона-Арбитра јесте да се прозор на неко време затвори. Естон му је и лажни Помоћник, јер га саветује да промени положај спавања, као да ће то решити проблеме промаје и прокишњавања, односно њихове последице које свој израз добијају на лику Дејвиса. Дејвис је и Прималац једног дела Добра које је захтевао, док је други Прималац сам Естон. Ситуација: Естон говори о прошлости, о терапији

106

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



•

Естонов поглед: Овде се открива Естоново Добро. Он жели да пронађе човека који му је наудио, али пре тога мора да освоји једно Предусловно Добро, а то је Добро да сагради шупу, да нешто постигне. Међутим, пре тог Предусловног Добра постоји још једно, а то је да пронађе адекватног саговорника и пријатеља. Његови Противници откривају се у лику доктора и лику мајке која даје сагласност за спровођење терапије. Мајка би се, притом, могла сматрати за Помоћника противника, у које спадају и људи из кафане и фабрике, Естонови некадашњи саговорници. Тачније, мајка би пре имала функцију Арбитра који одлучује да стане на страну Противника. Мајка и брат су му постали Помоћници када је изашао из болнице и када су му помагали да се врати међу свет. Прималац је у прошлости био доктор, а сада је Естон на трагу да постане Прималац Добра, у чему му је Помоћник, а можда и Арбитар, брат Мик. Сам Естон поред толико Противника који су се увишестручили није ни имао шансе. Помоћници Противника, тј. доктора, били су и радници фабрике и кафане. • поглед мајке, доктора, и радника: Сматрајући да је Естону потребна нега, сви они, а, нарочито, мајка са потписаном сагласношћу, означавају Естона за Противника. Мајка дела и као Арбитар у служби доктора, другог лица који сматра да је његова/ њихова тежња права. Добро они желе за другога, тј. за Естона и то би требало да је чистији вид жеље, према речима Суриоа. Естона сматрају Примаоцем тог Добра. Након завршених терапија, мајка и Мик постају Естонови Помоћници и Арбитри, помажући му да се осамостали и додељујући му извесна Добра. Ситуација: Мик и Дејвис – жалбе • Микова тачка посматрања: Из ове перспективе Дејвис је, и даље, главни Противник. Такав Противник улаже жалбе, сматра себе ауторитативнијим од Лава, сматра да Лав-Мик од Дејвиса-Противника тражи савет, сматра себе Миковим Помоћником. Мик, међутим, јесте и Арбитар који Добро-палату жели да додели свом брату, а не свом Противнику. Из Микове перспективе, Противник-Дејвис треба да буде уједно и Помоћник-Дејвис, и да разговара и убеди Естона да је реновирање добра идеја. Савете Противника-Дејвиса да би, заправо, сам Мик требало да разговара са Естоном и образложи му да је Дејвис у повлашћеном положају, Мик не узима за озбиљно. • Дејвисова тачка посматрања: Из Дејвисове перспективе садашњи Противник-Естон препрека је бројним Добрима која Дејвис очекује. Тај Противник не даје нож за хлеб, не говори, не даје сат, не омогућава грејање, чак, и буди Дејвиса из сна. Тај је Противник уједно и Арбитар према Дејвисовом саглеLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

107

Дина Липјанкић

давању, а та Добра не додељује ником, ни Дејвису нити себи. Задржавајући та Добра, он представља двоструку препреку. Ипак, једно Добро је доделио свима, тј. и себи и Дејвису, а и Мику, а то Добро јесте поправка крова. Тиме сви они постају Примаоци добра. Мика Дејвис сматра додатним и Главним Арбитром коме се жали с надом да ће одговорити на његове вапаје. Сматра га и Помоћником који би требало да разговара са Естоном и обавести га о договору да се стан преуређује. Сам Дејвис, поред тематске функције Лава, сматра себе и Помоћником Мика када тврди да Мик понекад долази и тражи савет. У једном тренутку у току разгвора, Дејвис ће осетити функцију Противника и Арбитра противника у Мику када га Мик обавештава да ће у преуређеној кући, такозваној палати, живети само Мик и Естон. Дејвис би, такође, по налогу Мика требало да поприча са Протвником-Естоном и убеди га да прихвати реновирање, а да, тада, сам Дејвис буде избачен из палате. У том тренутку Дејвис увиђа да је Миков Противник, да неће бити Прималац добара, и да Мик неће бити нити његов Арбитар нити његов Помоћник. Све функције које је до тада видео у Мику јесу само представа, чиста лаж. Ситуација: Естон и Дејвис – смеђе пертле, црне ципеле • Естоново осматрање ситуације: Естон Дејвиса и даље посматра као своје Добро. Он је Дејвису и даље Помоћник и Арбитар. Естон свом Добру помаже и додељује Добра како би остварио своје Добро. Он помаже другом, да би помогао себи. Тако је Естон уједно и Арбитар добра и сопствени Арбитар, а при том је и Помоћник добра колико и сопствени Помоћник. Дејвис бива Примаоцем његових материјалних Добара, а сам Лав је такође и Прималац Добра-Дејвиса. Тако Естон поседује четири функције: Лав, Помоћник (сопствени и Добра), Арбитар (Добра и сопствени) и Прималац. • Дејвисов начин сагледавања ситуације: Свог Противника-Помоћника-Арбитра који му доноси ципеле и пертле, и који је његов услов да допре до Мика, а и препрека на путу до дома, Дејвис посматра са висине, са већим ауторитетом, као да је и сам газда. Заправо, Дејвис себе сматра надређеним у односу на Естона јер је постао кућепазитељ и јер ту борави због посла а не из сажаљења. Дејвис бива Примаоцем Добра – ципела и пертли. Та два Добра нису у сагласју, како то сматра Дејвис, јер смеђе пертле не иду уз црне ципеле. Естон му је тренутно и Помоћник и Арбитар. Ситуација: Естон и Дејвис – напад и избацивање • Естонова ситуациона тачка: Естон-Лав тек сада схвата да су његова основна права угрожена. Док је трагао за пријатељем и саговорником, и док је додељивао Добра свом Добру-Дејвису 108

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



у коме је видео пријатеља и саговорника (а самом себи колико срећу толико и несрећу јер је трпео буку, коју је током ноћи правио Дејвис), сам Дејвис му је угрозио основно Добро-дом. Тада схвата да Дејвис није (или није више) његово Добро, него његов Противник. Тај садашњи Противник, а претходно Добро, вади нож на Лава, прети му Миком, болницом, и својим садашњим ауторитетом настојника. Због тога се Естон одриче функција Помоћника и Арбитра свог добра. Штавише, ЛавПомоћник-Арбитар постаје Лав-Противник. • Дејвисова ситуациона тачка: Дејвисова права су се повећала, он себе сада сматра равноправним чланом заједнице. Сматра да му Противник-Естон знатно штети, тако да му прети ножем, као што је некада непознатом Мику, и поврх свега, избацује га из куће. Прети му и својим Помоћником-Арбитром, осведоченим у лику Мика, и својим освојеним Добром – послом настојника. Ситуација: Мик и Дејвис – разоткривање Миково • Миков видокруг деловања: Након што схвата да Дејвис није више Естоново Добро, те да више не мора да Дејвису, свом реалном Противнику, глуми функције Помоћника-Арбитра, Мик јасно ставља Дејвису до знања каква су му размишљања (Дејвиса сматра за варалицу, преваранта, лажова), и какви су му планови за кућу (кућу ће, сада, потпуно надзирати Естон). Након што схвата да Естон више није Помоћник-Арбитар Дејвису и да Дејвиса више не жели за Примаоца својих добара, Мик јасно изражава своју функцију Дејвисовог Противника. Сада Дејвис може бити само Прималац несреће, не више среће, и обојица браће му могу бити само Арбитри несреће и нежељеног Добра. Мик и Естон постају уједно и Лавови и Противници Дејвисови, али и Арбитри-Помоћници његових Противника. • Дејвисов видокруг: Током ове сцене, ситуације, Дејвис схвата да му Мик није Помоћник-Арбитар-Добро, уосталом, као ни Естон, и схвата да су функције Противника узајамне: Дејвис бива њихов Противник, као што и они јесу његови Противници. Ипак, снаге нису изједначене, тако да у овој игри губитник остаје сам Дејвис. Дејвис схвата да више неће моћи да понесе функцију Примаоца. Разумева и да више није ничије нити искрено, нити лажно Добро-Арбитар-Помоћник. Ситуација: Естон против Дејвиса • Естонов поглед: Његов Противник се враћа и моли да га опет прими, моли да га Естон опет сматра за пријатеља, а не Противника. Противник-Дејвис нуди разна обећања и изговоре за раније понашање, али Естон не жели никог ко му угрожава егзистенцију и опстанак у дому. Не жели да Дејвису буде ПоLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

109

Дина Липјанкић

моћник и Арбитар, нити његово Добро. Такође не жели да Дејвис њему буде Помоћник-Арбитар-Добро. Естон не жели да буде Прималац Естонових добара нити даривалац. Естону ће Помоћник-Арбитар-Добро бити његов брат Мик. И то је Естонов коначни одговор. • Дејвисова позиција: Дејвис се сада бори, не више за своја права, већ за своје жеље. Због тога што сада има мање права да тражи оно што је раније захтевао, публика не саосећа више са Дејвисом, барем не колико раније. Он више не може да наступи из ауторитативне, надређене позиције. А, ипак, он и даље лукаво кривицу преписује Естону и лукаво себе смешта поново на позицију која је надређена Естоновој. Он се, наиме, улагује Естону тако што га учтиво пита да потврди да он, заправо, није мислио то што је рекао, и још му нуди да замене кревете, тако да Естон буде на киши и промаји. Заузврат, нуди му помоћ за градњу шупе, и прихватиће чак и ципеле, и донеће и папире. Дејвисов Противник је Мик, а садашњег Противника-Естона Дејвис жели да преобрати поново у ПомоћникаАрбитра-Добро, како би постао Прималац добра-дома. Тих се додатних функција, међутим, Естон одриче начинивши тако Дејвиса изгнаним и побеђеним Противником. Након што је био привремено и лажно Добро Естону, наводни Помоћник и Арбитар како Естонов тако и Миков, и након искрене функције Примаоца каквим га је сматрао Естон и лажне функције Примаоца каквим га је користио Мик, Дејвис бива лишен свих функција осим једне – функције Противника. Двојица браће решила су се Противника-Дејвиса и сада су један другоме и Помоћник и Арбитар и Добро и Прималац, а имају и заједничко Добро-дом. Тако они успевају да без функције Противника одрже и обнове свој однос. Овим су сагледане не само драматуршке функције и њихов развој у драми, већ и различите перспективе из којих се те функције могу посматрати. Ти начини сагледавања подстакнути су могућим осећањима публике, гледалаца и читалаца, и њиховим интересовањима (Сурио 1981: 58, 66). Штавише, оваквим приказом ситуација и промена функција према појединачним перспективама ликова, могуће је публику и приволети на читање и посматрање драмске напетости из различитих мисаоних и искуствених позиција. Оваквим приказом читаоци могу да испрате развитак једне нити у драми, односно да драмски развој прате очима једног од ликова кроз целу драму, или да, пак, мењају посматрачке позиције по сопственом осећању и нахођењу.

110

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



РАЗМАТРАЊА ДРАМАТУРШКИХ ФУНКЦИЈА СА СТАНОВИШТА ДРАМЕ У ЦЕЛИНИ У претходном поглављу осветлили смо могућности објективног приказивања функција од ситуације до ситуације, и показали промене функција, нове сукобе и нове договоре са становишта сваког од ликова. У овом делу рада, пак, приказаћемо основу односа са становишта драме у целини, а не појединачних ситуација. Та основа драмске напетости може подразумевати мењање перспективе зависно од саосећања која читалац или гледалац исказују у току развоја драме. У сваком од ликова Пинтерове драме постоји одређена жудња која ствара ситуацију: код Дејвиса је то жудња за домом посредством Естона, код Естона за домом, саговорником и шупом, а код Мика, пак, чежња за братом и његовом сигурношћу. Испоставља се да је Естон жељено Добро и за Мика и за Дејвиса, са том разликом што је Дејвису Естон Предусловно жељено Добро, а Мику Циљно Добро. На тај начин сагледавано, Дејвис и Мик постају Противници у борби за Естона, за власт над њим, а такође се и Мик и Естон сукобљавају због Дејвиса, јер Естоново Добро је да Дејвис остане, а Миково Добро да Дејвис нестане. Касније током драме, Естон и Дејвис постају Противници у борби за Мика. Важно је напоменути да сви долазе у сукоб једни са другима, тачније, свако са сваким. Ипак, сукоб Мика и Естона није снажно изражен, али свакако се осећа неко захлађење у њиховим братским односима. Дејвис жели Естона или Мика, и дом, тачније, Дејвисово Главно, Циљно Добро јесте дом, сигурност, а до њега може доћи једино ако освоји Предусловна Добра, а то су или Мик или Естон. Естон жели Мика и дом, али и Дејвиса-саговорника, с тим што Дејвиса не жели безусловно и по сваку цену. Главно жељено Добро је првенствено дом, али и Мик, јер су му оба елемента потребна за будућност, сигурност, за грађење шупе. Мик, са друге стране, жели Естона и дом, али како је кућа већ у његовом власништву, проблем дома се и не поставља. Из ових жељених Добара примећује се да је дом присутан у тежњама сва три лика, да су Мик и Естон поменути у два случаја, а да је Дејвис присутан само у једном случају, као жељено Добро Естоново. Дејвис и Естон желе дом и, можда посредно, Мика, али због тога што су Добра делом недељива, а и зато што њихове тежње и силе имају супротне смерове, они јесу међусобни супарници. Дејвис и Мик желе дом, а посредно и Естона, па тако постају супарници, јер им се опет смерови сила разликују. Мик и Естон желе дом и један другог чиме се изражава обостраност, и силе су им усмерене у истом смеру. До сукоба, пак, долази у борби за Дејвиса, кога Естон сматра пријатељем, док Мик, са друге стране, не дели Естоново мишљење. Ипак, на крају, Естон увиђа и прихвата Миков став да Дејвису није место у кући. Жељено Добро које се жели за себе изражено је код Дејвиса и Естона, који желе дом, саговорника за себе, док је жељено

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

111

Дина Липјанкић

Добро које се жели за другога видно код Мика који добро жели за брата Естона. Подела Добра у Пинтеровој драми захтева дељење на три, а не на два, дела. Стога би анегдоту о врапцу и ловцу (Сурио 1981: 76-77), коју Сурио помиње, требало проширити још једним чланом – мачком. Јер док се Мик моли за Естона, а Естон за Дејвиса, Дејвис се моли или за Естона или за Мика, тачније њему је свеједно, све дотле докле има изгледа да се остваривањем тих Добара оствари Циљно Добро. Ипак, Естон се не може поделити на Мика и Дејвиса, тим пре што су Дејвис и Мик супротстављени и захтевају поделу, а не суживот. Скитница Дејвис добија право на суживот у кући, али не успева да задржи то право и добије заслуге, док други, тј. Мик и Естон, имају и веће право на кућу, и заслуге и родбинске везе, а све то је изразито јака сила за привлачење Добра-куће. Естон као Арбитар сам себи додељује Добро-Дејвиса. Али Естон није само Арбитар, већ и угрожена страна, ко-заинтересовани не само за Мика, већ и за себе. Кад је он сам доведен у питање, тј. његов дом, егзистенција, његов опстанак у кући, Естон изабира себе а не Дејвиса-саговорника. Мик се сматра Арбитром само у смислу да, пошто је власник куће, може да одреди коме ће доделити Добро-становање, тј. да ли ће то бити Естон или Дејвис. Ипак, он то питање никад не поставља, јер Естон је брат о коме се одувек брине, а Дејвиса не жели у кући од самог почетка драме. Мик, стога, јесте Арбитар, али Прималац Добра није неизвестан. Ипак, Мик је Арбитар у још једном контексту. Наиме, он свесно манипулише обојицом и обојици додељује одређене илузије. Естоном манипулише тако што показује да је наводно пријатељ са Дејвисом, како га и назива и доноси му Добро – трпљење Дејвисовог присуства. Дејвисом манипулише играма речи, иронијом, лукавошћу и Дејвису додељује Добро-обећања, и посао који представља лажну слику продату Дејвису. У том се смислу Мик може сматрати за Лажног или Привидног Арбитра. Међутим, он заиста мисли на Естоново добро и, разоткривши Дејвисове намере, он додељује Добро Естону. Дејвис је, такође, Арбитар који себи додељује Добро, Естона или Мика, односно час Естона, час Мика, да би остварио сигурност. Али додељујући себи Добро, Дејвис посредно, али ненамерно и несвесвно додељује Добро и Естону коме треба пријатељ. Како Дејвисова додела Добра Естону није ни свесна, а ни жељена, Естон то увиђа и удруживши се са братом протерује Дејвиса, Дејвиса и као личност и као Арбитра. Дејвис је, наиме, живео ту и могао ту и да остане само на карту Арбитра коју је доносио Естону, и да му је заиста и годио, Мик не би могао да се умеша у њихово пријатељство. Онда кад је та функција Арбитра нестала из лика Дејвисовог, Дејвис је остао без адута који би позвао у помоћ. Естон је Арбитар који сам себи додељује Добро, али ни Мик не чека пасивно, већ дела од почетка драме, играјући игре, манипулишући, изазивајући Дејвиса, нападајући га и физички и вербално. Мик и Естон су на крају драме ликови који сами себи додељују Добро-дом које је и Дејвис желео. А 112

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



та се секвенца може схватити као Естонов избор и додела Добра-дома себи, а не и Дејвису, чиме он искључује Дејвиса. Иако се током драме Дејвисов Противник и Арбитар смењују кроз ликове Естона и Мика, на крају се ти ликови удружују у Противника за Дејвиса и Арбитра за друге. Зато што ликови Естона и Мика отеловљују наизменично функције Противника и Арбитра, и зато што се улоге власника, жељеног Добра и Доделитеља добра смењују током драме, Дејвис долази у ситуацију да их моли, појединачно, насамо и наизменично у току драме. На крају драме, Дејвис моли само Естона који има главну реч, не зато што је власник, већ зато што му власник повлађује, слуша га и брине о њему. За Дејвиса би било најбоље да је држао само Естонову страну, јер би са Естоновим гласом у том троуглу имао већину. Без Естоновог гласа, Дејвис је у мањини, сам против двојице, и стога мора бити избачен. Тако је ако се гледа из позиције Дејвиса, који се овде сматра оштећеном страном. Ако се, пак, посматра са Миковог или Естоновог становишта, Дејвис, заправо, и заслужује да буде избачен. Заслужује јер је био безобразни манипулатор, доминирао над Естоном, био превише амбициозан спрам могућности свог социјалног статуса, као и зато што је желео штету и зло за свог јединог бенефактора – Естона, који га је у кућу довео са искреном намером. Арбитром-кочничарем, тј. оним Арбитром који задржава доделу Добра, који је, самим тим, и препрека, могу се сматрати Естон и Дејвис. На почетку драме, када Дејвису додељује силна Добра, чак и она нетражена, Естон је чист Арбитар. Међутим, на крају драме, када постаје у дослуху са другом Дејвисовом препреком – Миком, Естон постаје Арбитар-препрека који Дејвису не само да одуговлачи са доделом Добра, већ не додељује Добро уопште. Дејвис је Арбитар-кочничар у току драме у оним ситуацијама када ускраћује Естону саговорника, када не говори о својој прошлости, те му тако не додељује жељено Добро саговорника. Приказом функције Добра по ликовима и закључивањем да су ликови међусобни супарници, тј. Противници, у дискусију се уврштава и функција Лава. Сви су ликови за себе Лавови, тј. носиоци тематске силе, а њихови супарници су Противници. Њихови се Противници могу мењати зависно од ситуација, али се њихова лавовска борба и тежња, и даље, наставља. Носиоцем тематске силе у сагледавању целине драме можемо сматрати Дејвиса, јер он усмерава читаву радњу и ствара драмску напетост. Његова је тежња за сигурношћу и домом динамична и усмеравајућа и води радњу (Сурио 1981: 65-66). И његов страх (Сурио 1981: 66) од бескућништва је, такође, тематска сила. Са друге стране, ту је Естон који осећа жудњу за саговорником, али не и страх произашао из непостојања саговорника. Наведена су ова два примера тематске силе, јер се саосећање публике креће током драме од Дејвиса, ка Естону и поново ка Дејвису. Функција Противника очитава се, такође, код сва три лика. Дејвисов Противник је Мик, а на крају драме то постаје и Естон. Миков Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

113

Дина Липјанкић

Противник је Дејвис, док је Естонов Противник Дејвис а, повремено, и Мик, али из жеље да помогне брату. Дејвисова препрека очитава се и у братској вези Естона и Мика, а и у чињеници да је Дејвис скитница. На који се начин улога Противника може поделити на неколико ликова, у овој драми је видљиво још од самог почетка. Најпре су то ликови Естона и Дејвиса против Мика, потом ликови Мика и Дејвиса против Естона, и на самом крају су то ликови Естона и Мика против Дејвиса. Када Дејвис на крају наилази на две препреке, поставља се питање може ли их победити. Интересантна је поновљивост ових парова у интеракцији на сцени микрокосмоса на крају драме. Најпре су то Мик и Дејвис, па Естон и Дејвис, а затим су ситуације поновљене: Мик и Дејвис, па потом Естон и Дејвис. Као да се наглашава кружност у интеракцији, стално враћање на претходно, и стално кружење без краја и без промена. Да ли се у таквој ситуацији, у таквом тумачењу, може онда претпоставити да Дејвис, на крају, ипак неће бити избачен, и да ће успети неким говором, изговором да остане у кући и поново заигра игру Лавова и Противника? Истина је да је Дејвис довољно лукав да поново покрене раздор између браће. Из претходних догађаја у Дејвисовом животу закључује се да он наставља даље, и да увек налази нове жртве које обмањује и од којих има привремених користи, било да су оне потпуне или не, било да су тражене или не. Тако је он добио храну код калуђера, али не и тражене ципеле. Тако је добио и посао у кафани, али не и новац за рад. Тако је у дому Естона и Мика спавао, јео, добио новац, одећу, обућу, пријатеља, али тога више нема. Уједињеност Естона и Мика у борби против Дејвиса, скитнице, значи супротстављање амбицији и победу породичне везе над неоснованом амбицијом. Ако бисмо посматрали односе између супротстављених страна, видели бисмо да њихова супротстављеност проистиче из различитих тежњи, или, заправо, из истих жеља, а различитих разлога.

114

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



Први график (график 1.) показује да су Дејвис и Мик супротстављени на почетку драме јер желе исто Добро, али желети исто Добро није само по себи узрок супарништва. Узрок супарничког става између Дејвиса и Мика јесте разлика у разлозима због којих желе Добро. Наиме, Мик жели Естона због њега самог, а не због себе, док Дејвис жели Естонову подршку због тога што, преко освојеног Естона, жели да се домогне коначног Добра – дома. Постоји још један разлог њихових разлика, а то су и разлике у тежњама. Током драме Дејвис ће тежити да освоји Мика, док ће Мик увек одбијати Дејвиса као жељено Добро. Други график (график 2.) приказује супарнички однос Дејвиса и Естона. У овом односу већ долази до јаснијег приказа расцепа до којег долази због разлика у тежњама, а не само због разлика у разлозима. Заправо, овај график показује да Естон жели Дејвиса као Добро због могућности поседовања саговорника и враћања међу људе и у живот. Са друге стране, Дејвис има сасвим друге жеље: он жели дом, а ко ће послужити као 1 Са Т се овде означава да је Дејвисово Добро Естон. Са не-Т, односно ¬ Т, означено је да Естон није Дејвисово Добро, а у таквој ситуацији у драми Дејвисово Добро постаје Мик. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

115

Дина Липјанкић

Посредно или Предусловно Добро, Дејвису је свеједно. У тренутку када је Предусловно Добро сам Естон, Мик је ту нежељено лице и сматра се Противником. У ситуацијама када је Предусловно Добро Мик, Естон је тај који је непожељан и сматран Противником. Суштина Дејвисовог становишта је да он не жели уједно и Естона и Мика, већ само једног од њих, оног који ће симболизовати Посредно Добро. Када је однос Дејвис-Естон под ознаком Т, онда је Естон жељено Добро које осигурава дом. Када је однос Дејвиса и Естона означен као не-Т, онда Дејвис одбацује Естона као Арбитра, и сматра га Противником, а окреће се Мику, некадашњем Противнику, кога сада прихвата за Арбитра. Ова ситуација се на крају драме опет преокреће, и Дејвис се враћа на првобитно појмљење Естона Арбитром и Мика Противником, али Естон се сада променио и не жели бити нити Арбитром нити Помоћником свога Противника. Трећим графиком (график 3.) објашњава се однос Естона и Мика. Наиме, овај график показује узајамност жељених Добара, јер Естон жели Мика, и Мик жели Естона. Проблем настаје када Естон долази у посед једног Добра ког не дели са Миком, а то је Дејвис. Ипак, Дејвис као жељено Добро није тражен без одређених услова, као што је случај са братом Миком. Оног тренутка када услови поимања Дејвиса као жељеног Добра постану Естону неприхватљиви, Естон ће поништити Дејвиса као жељено Добро. Последња два графика, тј. график 2. и график 3., разликују се у томе што Дејвис не жели и Естона и Мика, док Естон жели и Дејвиса и Мика. Естонов однос са братом није најбољи, али Естон ниједног тренутка не показује да брата жели да избаци из куће. Естону је Мик потребан, чак и више него Дејвис, јер без брата не би имао кућу, смештај, а без куће не би имао могућност да сагради шупу, а ако не буде имао саграђену шупу, неће имати испуњене предуслове да крене у потрагу за доктором који му је наудио. Наиме, из датих графички представљених односа произлази да до супротстављености долази или због немогућности поделе Добара, као што се види из првог графика, или због тога што може да дође до раскорака у међусобним Добрима, као што други график показује, или, пак, када се поред међусобних Добара које ликови размењују осети потреба неког лика за још једним Добром који, стицајем околности, другом лику не одговара. На основу ових графика постаје јасно да се сукоби међу ликовима дешавају због неусаглашености жељених Добара. Драмска ситуација добија свој развојни ток када ликови желе исто Добро али из различитих и непомирљивих разлога, чиме се показује различит смер сила жељеног Добра. Тада се догађа да Добро није правно заједничко, није дељиво, или ликови не прихватају да буде подељено, а могуће је поделити га. Драмске ситуације биће и у случајевима када ликови желе различита Добра, и тада силе Добара имају различит, не смер, већ правац. Из ова три случаја постаје евидентно да драмске ситуације неће бити само ако је за ликове жељено Добро и заједничко и дељиво и ликови пристају на дељење, а то

116

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



се у Пинтеровој драми може осетити тек на крају, када два брата остају да деле дом, без уљеза Дејвиса. Настављајући се на наведене сукобе могуће је у Пинтеровој драми тумачити и еквиваленте (не)равнотеже Лава и Противника (Сурио 1981: 79). Узимајући у обзир то да сви ликови долазе у сукоб један са другим, испитује се однос снага свих парова Лав-Противник. У односу Дејвис-Мик (график 4.), на почетку драме, присутна је неравнотежа ваге која претеже на страну Дејвиса, јер му Естон помаже. На крају драме, међутим, вага претеже на другу страну, јер је, сада, Естон на Миковој страни.

У односу Дејвис-Естон (график 5.), на почетку драме, вага претеже на страну Естона кога подржава Мик. Током драме, ствара се илузија да Мик подржава Дејвиса, тако да вага, наводно, претеже на Дејвисову страну, али то је заблуда, превара само за Дејвисове очи. На крају, вага опет успева да превагне на Естонову страну.

У односу Естон-Мик (график 6.), пак, на почетку долази до неравнотеже, када Дејвис ступа на страну Естона. Током драме, неравнотежа је успостављена у корист Мика, када Дејвис прелази на његову страну, док се на самом крају драме успоставља равнотежа Естона и Мика.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

117

Дина Липјанкић

Интересантно је да док Дејвис ради за Микове интересе, Мику његова помоћ и не треба.

Појављивање Дејвиса на почетку драме нарушава равнотежу Естона и Мика, уколико је таква равнотежа уопште и постојала. Таква равнотежа током читаве драме тежи да се успостави, а успостављена је тек на крају. Ипак, и ту новоуспостављену равнотежу могуће је довести у питање, управо као и почетну. Наиме, њихов братски однос није идеалан и може се тврдити да није идеалан нити по подизању, нити по спуштању драмске завесе. Братска веза која их уједињује није савршена, те, стога, не може постићи ни равнотежу. Њихов однос стално благо осцилује, и те су осцилације изазване унутрашњим деловањима, препрекама и сукобима, али се тим истим унутрашњим негативним подстицајима не може прекинути њихов однос. Веће осцилације које, пак, прете да прекину тај однос, долазе споља, изван њихове родбинске повезаности. Ти спољашњи утицаји не изазивају блага померања, већ снажна и нагла померања тасова. Међутим, иако упади тако јаког интензитета могу да наруше благу братску неравнотежу, они, ипак, не могу да прекину братске нити, што сама драма и приказује. Говорећи о Помоћницима који успостављају неравнотежу, потребно је истаћи да може доћи до замене места Лава и Помоћника (Сурио 1981: 80). У свим овим односима између ликова присутна је та промена. Лавом се може сматрати Дејвис чији је Помоћник Естон. Истовремено са тим тумачењем, могуће је и тумачење по коме је Естон Лав, а Дејвис његов Помоћник, али то је нарочито изражено на крају драме када Дејвис изражава жељу да Естону помаже у грађењу шупе. Слично томе, у односу Мика и Дејвиса, истовремено су Лавови и Мик и Дејвис, као што су истовремено обојица и Помоћници. Дејвис је Лав који се бори да оствари своје тежње, а Мик му наводно помаже давањем посла настојника. Мик је Лав који се бори за своје жеље, а Дејвис је његов несвесни Помоћник. У односу Естон-Мик, Естон је Лав коме је Мик Помоћник, а на крају драме, Мик постаје Лавом, а Естон Помоћником. 118

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



Када је о функцији Примаоца реч, онда се Примаоцима целе драме, као и Лавовима и Противницима, могу сматрати сва три лика. Дејвис је онај који жели дом за себе, а Естон пријатеља за себе. Како им се на почетку жеље и испуњавају, они тиме удвајају функције Лава и Примаоца у својим ликовима. Са друге стране, налази се Мик, чија се жеља односи на Естоново добро. Он се тада жртвује и његова функција Лава бива различита од функције Примаоца. Како права и заслуге привлачно делују на жељена Добра, тако права Мика и Естона да очувају своју братску повезаност и свој дом односе превагу над Дејвисовим жељеним Добром, али најпре зато што је он желео да дом дели само са једним братом, гледајући на другог брата са висине и прелазећи границе у понашању. Тако Мик и Естон постају један другом Примаоци, али и Примаоци заједничког Добра-дома. У одређеним околностима, Дејвис није ни очекивао да ће бити Прималац неких Добара попут: смештаја, посла настојника, ципела, кошуља, смокинга итд., и управо зато што то све поништава својим преамбициозним понашањем, он не постаје Прималац свог Циљног Добра. Сагледавање функција из перспективе целе драме а не из појединачних ситуација пружа нови увид у развој драме и драмске напетости. Са променама драмске напетости и са променом њеног интензитета блиско је скопчана и промена функција самих ликова кроз које се изражавају и функције и драмски сукоби. Те се промене функција огледају у њиховом удвајању или редуковању и те су промене биле тумачене, не из перспективе појединачних ликова, већ из перспективе публике која своје тачке посматрања мења током развоја драме, као и из перспективе почетних, средишњих и завршних тачака драме. ЗАКЉУЧАК Док Етјен Сурио функције објашњава делећи их на оне остварене у микрокосмосу и оне у макрокосмосу, на оне присутне лично у људском облику и на оне присутне путем својих представника, на оне које су представници нематеријалне макрокосмичке силе у микрокосмосу и оне које су људски неизражене или као невидљиве космичке силе или као материјализовани предмети (Сурио 1981), код Харолда Пинтера су функције махом људски представљене и присутне у микрокосмосу и то не као представници космичких сила. Оне које су део макрокосмоса код Пинтера, као што су споменути ликови газде, Грка, доктора, калуђера, странаца, Црнаца, то су зато што припадају прошлости које се ликови присећају. Због тога што нису остварени на сцени микрокосмоса, њихова улога је мање утицајна, али је зато утицај људски остварених ликова на позорници микрокосмоса много већи јер такви ликови, најбоље остварују функције (Сурио 1981).

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

119

Дина Липјанкић

То најпре важи за Лава, неопходну драматуршку функцију, јер да би лик Лава досегао потребну драматуршку снагу потребно је да буде приказан у људској форми. У Пинтеровој драми сви ликови зависно од ситуације и перспективе посматрања способни су да понесу функцију Лава, и они то и чине. За наредну функцију, функцију Добра, Сурио истиче три вида присутности у драми: људско, али извансценско, попредмећено, и вид микрокосмичког представника људског извансценског (Сурио 1981: 67). Истина, код Пинтера се одмах примећују разлике јер ликови Естона, Мика и Дејвиса јесу људски микрокосмички представљени, али њихово присуство на сцени као Добра није у виду Представника вредности, Представника добра, већ самог Добра. Када Сурио напомиње да функција Добра може имати више остварења истовремено, код Пинтера се то најчешће приказује у виду подељености те функције на Предусловно добро(а) и Циљно добро, два Добра која, опет, могу бити удвојена тако што су приказана у два лика истовремено. Тако у једном тренутку можемо имати четири Добра у оквиру једне ситуације. Може се јавити и седам Добара истовремено, ако се на сцени појављују три лика, од којих сваки са по једним или два Предусловна Добра и једним Циљним Добром. Настављајући са функцијом Добра, Сурио истиче и могућност погрешно отелотвореног Добра (Сурио 1981: 67). Када се узме у обзир сматрање Дејвиса скитнице за Добро Естоново, свакако се проналази корелација са претходном констатацијом, јер је Дејвис, заправо, погрешно одабрано Естоново Добро. Штавише, прелазећи са једног на друго Предусловно добро, Дејвис не успева да досегне функцију Примаоца тог Предусловног добра, а тиме ни функцију Примаоца Циљног Добра. Под Предусловним добрима се у овом контексту мисли на Естона и Мика, посредством којих Дејвис гаји наду да ће остварити право на дом и сигурност, тј. Циљно добро. Споменувши Примаоца, Сурио артикулише и постизање жеље за себе или за другога. Када се испуњава жеља за себе, функције Лава и Примаоца се подударају у истом лику. Те ће функције припадати различитим ликовима онда када се остварује жеља за другога (Сурио 1981: 61-62, 68). У Настојнику су присутне обе врсте остваривања жеља. У ситуацијама када су функције Лава и Примаоца биле уприсутњене у истом лику, Дејвис је добијао стан, кревет, ћебе, храну, помоћ, новац, смокинг, ципеле, кошуље, Естона, али и Мика, и то као посредна Добра. Исто се дешавало у лику Естона када је спасио и присвојио Дејвиса као саговорника, а и код Мика када успева да поврати брата из илузија о Дејвису. Оно што Сурио опажа као проблем код функције Примаоца јесте њена пасивност и нединамичност ако се јави као једина функција неког лика (Сурио 1981: 69). Овде се мора истаћи да у овој Пинтеровој драми такве нединамичне представе функција нису пронађене. Ипак, речи Суриоа о могућности бивања Примаоцем без своје воље и одбијања Добра (Сурио 1981: 71), налазе места при анализи драме. Наиме, Дејвис током развоја драме постаје 120

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



Прималац добара које није тражио и неке од њих прихвата док друге одбија. Прихвата смештај, кревет, ћебе, сендвич, смокинг, новац, посао настојника, а одбија ципеле и кошуље. Одбијањем Добара, како сматра Сурио, ствара се динамизам радње, напетости која појачава лик (Сурио 1981: 71). Све досад побројане функције не би биле довољне за развој драмске напетости да није функције Противника која ствара раздор применом адекватне снаге супротног предзнака од снаге Лава. И ова функција свој израз може наћи или у безличном космичком, или у физичкој остварености којом драмска напетост бива употпуњена. Ова драма приказује три физички присутна лика на сцени која један другом бивају Противници из ситуације у ситуацију. Интересантно је да долази до удвајања функција Противника, чиме се стварају супротстављени табори неравноправних снага. Наиме, увек су двојица против једног, и увек те супротстављене стране једна другу сматрају Противником. На почетку су Естон-Дејвис и Мик супротстављене стране, касније су то Мик-Дејвис насупрот Естона, да би се драма завршила Естоном и Миком наспрам Дејвиса. Да би се одлучило коме Добро припада, тј. ко постаје Прималац добра, уведена је функција Арбитра. Арбитар свакоме нешто додељује, али некоме следује срећа, а некоме несрећа. И ова функција се може одредити или као физички присутна у микрокосмосу или као макрокосмичка (Сурио 1981: 77). Наравно да је и ова функција у Настојнику физички представљена у ликовима. Код њих је ова функција представљена као најјача јер се најчешће одиграва између Лава и Противника (Сурио 1981: 76), мада покаткад и између других функција. Арбитар је најчешће Естон који Добра додељује Дејвису, и тек на крају драме одлучује да буде Миков Арбитар. Тиме се Естон одређује као „главни Арбитар“ (Сурио 1981: 60), јер успева да разреши Дејвисов случај. У Естону се, такође, огледа слика снажног лика који своје Добро-Дејвиса додељује сам себи, при чему он узима Добро које су хтели и други, у овом случају газда и Грк. На тај начин, Естон је Арбитар (свог) Добра и свог Арбитра, јер је он Арбитар и Добро Дејвисово и Миково, а присвајањем Дејвиса он бива сопствени Арбитар. Али то „закочење“ и „удвајање препрека“ (Сурио 1981: 81-82), како тврди Сурио, то Дејвисово осциловање између Естона и Мика, и то Естоново присвајање саговорника, овде омогућава да се радња развија. Дејвис је такође Арбитар, а да тога није ни свестан. Покушавајући да удовољи само својим жељама, он и не знајући додељује сам себе Естону, а бива и Миково добро, служећи му да би повратио Естона. И Мик је Арбитар који је срећу доделио Естону и опет је додељује стајући на Естонову страну, а против Дејвиса. У драми се јавља и оно што Сурио назива задржавањем доделе Добара (Сурио 1981: 77), чиме се Арбитар поистовећује са препреком или Противником. То се дешава у ситуацији када Естон не само што више не удовољава Дејвисовим захтевима, већ му ни самоиницијативно не помаLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

121

Дина Липјанкић

же. Тако он Дејвису ускраћује Добра у виду сата, кухињског ножа, сна, затвореног прозора, разговора. Постоји и удвојење Арбитра, али није чисто (Сурио 1981: 82), јер је Естон ко-заинтересована страна. Естон је Арбитар Арбитра, јер је Арбитар Мика који је Арбитар у додели добра Естону. Али Естон на крају постаје ко-заинтересована страна, јер је његова егзистенција и позиција доведена у питање. Естон је истовремено и Арбитар и Противник Дејвису, Мик је Арбитар и Противник Дејвисов, а Дејвис је Противник обојици, док је обојици и несвесни Арбитар. Мик је Дејвису удвојени Противник, јер је Арбитар у служби Противника Дејвисовог. Као Арбитар ко-заинтересовани једне од страна, Дејвис је Арбитар за Естона (јер Естону додељује себе), колико и за Мика (опет додељује себе). Али он је и ко-заинтересовани за Естона, јер му Естон даје новац, стан, кревет, посао, а за Мика, јер му Мик омогућава посао и стан. Естон је Арбитар ко-заинтересовани за Дејвисову страну, али и за Микову. Он је Дејвисов ко-заинтересовани, јер му Дејвис омогућава пријатељство и саговорника, а Миков, јер му је Мик брат, јер му пружа дом и сигурност. А „молити неког Арбитра који је и сам, отворено или потајно, супарников ко-заинтересовани, представља чисто драмску ситуацију“ (Сурио 1981: 59). Пример тога је када Дејвис моли Естона, који постаје ко-заинтересовани за Мика, Дејвисовог супарника. Исто се дешава и када Дејвис моли Мика, који је ко-заинтересовани за Естона, Мика, који је током целе драме на страни Естона. Не треба заборавити ни функцију Помоћника, који Сурио наводи као последњу, али и веома битну. Наиме, како се истиче, ова функција је врло важна и може довести до расплета, једино се мора тачно одредити чији је Помоћник лик који ову функцију носи. Помоћник служи као појачивач оног лика коме помаже (Сурио 1981: 78). Он је, такође, и ко-заинтересовани стране којој помаже, али његови разлози могу бити сасвим супротни од разлога лика кога подржава (Сурио 1981: 79). Тако су на пример разлози због којих Дејвис подржава Естона и разлози због којих подржава Мика другачији од њихових, као што су и разлози Мика и Естона различити од Дејвисових. Дејвис подржава сад једног, сад другог брата, како би дошао до свог жељеног Добра-дома, док Естон подржава Дејвиса да би дошао до свог Добра-саговорника Дејвиса, а Мик лажно подржава Дејвиса да би разоткрио његове намере и дошао до Добра-Естона. Сада се примећује да су силе и тежње које их покрећу различитих праваца. Овде се јавља и спој функција за које Сурио тврди да је најтеже удвојити, а то су Помоћник Добра (Сурио 1981: 81). Наиме, Дејвису-Добру је Естон Помоћник, Естону као Добру помажу Мик и Дејвис, док Мику као Добру помаже Естон. Иако сматран основним и редукованим моделом функција, овај систем функција Етјена Суриоа веома је прегледан и погодан за примену у анализи драма. То што их има само шест не умањује значај самих функција нити ликова који их изражавају од ситуације до ситуације. Наиме, иако су ограничене таквим бројем, њихов број се у делу знатно 122

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



повећава, јер, зависно од ситуација у драми, долази до удвајања функција у појединачним ликовима, а ако долази до удвајања функција кроз више ликова, онда се јавља и усложњавање. Модел јесте базиран на неколико функција, али се њиховом комбинаториком кроз драме, ситуације и ликове постиже њихова сложеност, увишеструченост и, самим тим, бројчаност. Проучавање фигуре personae dramatis оствариво је на бројне начине. Драмски се лик може тумачити према дијалошким формама које постепено замењује ћутање, те се, уместо у говору, значења и смисао проналазе у тишини и неизреченом, или према изолованости јунака савремене драме, који не може да успостави приснији контакт са другим јунацима, или, пак, према посматрању конфидента, чија се улога деградира у сваком релационом пару у драми Харолда Пинтера, можда и према посматрању конфликта који постају, заправо, расправе, или према образлагању успостављања драмског сукоба и његове изграђености. Иако је могућ широк спектар начина за тумачење драмских ликова, у овом раду смо се фокусирали на образлагање драматуршких функција према моделу Етјена Суриоа. Гледано са тог становишта, овај модел пружа основу за прецизно и детаљно проучавање једног од нивоа personae dramatis. Користећи се моделом Етјена Суриоа драмски ликови бивају одређени са становишта функција које преузимају и које се мењају од ситуације до ситуације током развоја драмске радње. Иако тек један од нивоа тумачења, ниво драмских функција преко којих се драмски ликови одређују веома је комплексан. Разлог томе је што се иста ситуација може посматрати са више позиција, тј. са позиција свих ликова који су судеоници у тој конкретној ситуацији. Такође, ти ликови остварују често више од једне функције, те тако долазимо до појма усложњавања, удвајања, удвостручења функција у ликовима. Иако јасно одређене, драматуршке функције Етјена Суриоа, ипак, подлежу и одређеним променама, или боље рећи, допунама. Тако у Настојнику, драми Харолда Пинтера, једна од новина јесте постојање Предусловног Добра (или више Предусловних Добара), који за разлику од дефинисаног жељеног Добра, јесте инстанца која му претходи и чије је остварење нужно, како би уопште и постојала могућност за остварење жељеног Добра. Тиме се жели рећи да овај модел допушта и промене и додатке зависно од специфичних драма које подлежу тумачењу према поменутом моделу. Драмске функције Етјена Суриоа омогућавају да се кроз функције жељеног Добра прикаже узајамно деловање позађа и људи. Путем истих функција, нарочито унутар односа Лава и Противника, показује се супротстављеност класа, али и конфликт генерација. Дејвис скитница супротстављен је Естону и Мику и према критеријуму социјалне раслојености и према критеријуму генерацијског јаза. Приказана је и пасивност јунака који много тога желе, али не успевају да се адекватно изборе за своје жељене циљеве. Њихови односи су такође постали објективизирани, што показује функција жељеног Добра, где је Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

123

Дина Липјанкић

предмет Добро, заправо, човек који се премешта из руку једних ликова у руке других, попут играчке. Они представљају индивидуе које се боре само за себе, и које друге сматрају својим објектима, објективизираним предметима своје игре, манипулације, свог хтења, жеље, чежње, хира. Појединачним функцијама се најбоље приказују појединачна хтења ликова, оних ликова који потом пропадају, такође, појединачно. Лик конфидента, лик одсутан у модерној драми, иако би се наизглед могао сматрати измештеним у функцију Помоћника, заправо то није. Конфидент је увек означавао до краја драме поуздану особу, особу од ауторитета и поверења, док је Помоћник заправо променљива категорија, нестабилна функција, која мења свог домаћина зависно од ситуације и перспективе посматрања. Када се говори о смислу, тј. о сврси драматуршких функција Етјена Суриоа за проучавање драмских ликова и модерне драме у целини, нагласићемо оне које су пружили Ђерђ Лукач, Зденко Лешић и Петер Сонди. Наиме, оно што модел функција Етјена Суриоа омогућава у новој драми кроз проучавање једног нивоа personae dramatis јесте показивање „збивања међу људима“ (Лукач 1978: 23), јер приказују се збивања међу функцијама, а функције су отелотворене у ликовима. Кроз функције се показује и напетост хтења и последице истих (Лукач 1978: 27) у свакој ситуацији драме. Приказују се и сукоби између људи, и између функција. Функције омогућавају да се прикаже само део живота ликова (Лукач 1978: 42), а и тај део је издељен на сегменте, који се у драми зову ситуације. Кроз отелотворене функције се остварују дијалози и сукоби. Функцијама се приказују унутрашњи мотиви (хтења) и спољне околности (Противници, Помоћници, Арбитри) који покрећу ликове (Лукач 1978: 73). Њима се драмски карактери приказују у својој комплексности. Функцијама се изражава међузависност ликова, јер функције не постоје засебно једне од других, већ се очитују у ликовима и њиховим односима, те су и односи међу ликовима наглашени и сложени. Кроз те односе и функције, које их описују, приказују се и последице односа (трагични поступци), чиме је наглашена социјална мотивација (Лукач 1978: 85, 86). Функцијама се показује да што су јаче и веће супротстављене спољашње силе (Лукач 1978: 88), Противници и њихови Помоћници, као и Арбитри, то ће и унутрашња душевна сила отпора, приказана хтењем Лава, бити већа. Показује се како се, чак, и поступци ликова окрећу против њих самих. Показује се да ликове нагони на такве поступке нешто што не разумеју и чему се не могу одупрети (Лукач 1978: 88, 89). Ти поступци су, такође, Противници, делови противничког система, који уништава првобитно хтење ликова. Приказује се и да су ликови „само тачке сукоба великих сила“ (Лукач 1978: 89) и да није толико ни битно коју ће функцију имати, јер ће увек бити у сукобима. Свођењем ликова на функције и променом функција ликови се представљају као објекти, безлични, предмети. Хтење ликове одводи у пропаст, у „драму индивидуализма“ (Лукач 1978: 94). Кад је јаче хтење, 124

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



јачи су и Противници, чиме се наглашава да је „одржање индивидуалног бића као таквог, интегритет индивидуалности“ (Лукач 1978: 94) заправо средиште драме. А остале функције служе као условни помагачи Лава и Противника. Кроз приписивање функција ликовима примећује се да се односи надређеног и подређеног мењају са променама ситуација, са променама перспектива, са променама функција које се приписују ликовима, што није типично за стару драму, где је тачно било одређено који су ликови надређени и из којег су социјалног сталежа, а који су ликови подређени. Међутим, функције Лава и Противника се, ипак, могу сматрати надређеним у односу на друге функције, иако су и оне саме променљиве, тј. иако и оне саме мењају своје носиоце (своје ликове-носаче), ликове који их уобличавају из ситуације у ситуацију, па и у оквиру исте ситуације, из перспективе у перспективу. Функцијама се наглашава и раздвојеност, разједињеност ликова, и, иако су неке функције спојене у једном лику, опет су означене као супротстављене другим функцијама које уобличава неки други лик. На пример, Лав може бити и жељено Добро, и Арбитар и Прималац, али је он супротстављен Противнику, и обрнуто. Сукобом ликова који носе функције истиче се потврђивање сопствене личности и угњетавање других ликова, а бранећи себе, други ликови страдају (Лукач 1978: 99). Ако један побеђује, ако једна функција победи, друга функција, други лик губи. Функцију Помоћника у новој драми сада имају они „празни технички реквизити“ (Лукач 1978: 99, 101), они ликови чији је однос са својим бенефактором лишен значења. То је најочигледније у примерима где је функција Помоћника сједињена с неком другом функцијом, на пример са функцијом Противника. Самим тим што се иста функција у истој ситуацији може приписивати различитим ликовима, а зависно од гледишта, сведочи о томе да је присутан крајњи субјективизам личности у основи драме и да управо то гледиште одлучује о трагичности или нетрагичности последица (Лукач 1978: 107). Посматрајући Лешићев текст (Лешић 2011) и одреднице драмског дијалога, евидентно је да функције не зависе од говорљивости ликова, нити од њихове евокативности, нити експресивности, али да у концепцији модела функција јесте присутан агонални карактер, који се сматра окосницом система функција. Кроз сукобљеност функција и сукобљеност ликова преноси се агонални карактер. И управо се кроз функције најбоље очитава да је суштина сукоба у супротстављеним силама (агенсима), а не у супротстављеним личностима (актерима) (Лешић 2011: 425), јер се функције у ликовима смењују од ситуације до ситуације, од перспективе до перспективе, а тиме се мењају и сукоби у квантитету и квалитету, док за то време ликови остају исти. Драмским функцијама се, такође, преноси идеја да су ликови сведени „на неку изразиту карактерну црту, или на неки неумитан животни задатак, или на неку доминантну страст, или на неку типичну људску ману“ (Лешић 2011: 424) . Систем драмских функција Етјена Суриоа може се схватити и као хармонична целина, јединство и склад функција, где се сукоби Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

125

Дина Липјанкић

(агони) који се морају десити између Лава и Противника, чиме се и друге функције међусобно супротстављају јер стају или на страну Лава или на страну Противника, могу видети као Хегелова „супротстављеност двије стране једне исте ‚супстанцијалне садржине живота‘, односно као сукоб унутар једне сфере која иначе чини природну цјелину“ (Лешић 2011: 426). И ако се посматра Шопенхауерово одређење сукоба као приказивање „слијепе воље у (...) ‚сукобљавању и међусобном разарању различитих видова живота‘“ (Лешић 2011: 426), тј. функција, тј. ликова који оличавају ове функције, јасно је да опет долази до расцепа једне целине, целине функција. Тада те функције, и ликови, могу и да мирују, а да се све око њих распада, као што се тврди за ликове Чехова и Бекета (Лешић 2011: 426). Штавише, тада ликови не морају ни постојати; довољно ће бити само постојање и приказивање функција на сцени, налик на Шест лица тражи писца Луиђија Пирандела, или попут Не ја и Тада Семјуела Бекета. Ишчитавајући о драми, како је схвата Петер Сонди, човек-између-других-људи (Сонди 1995: 13) може бити пандан функцијама-између-других-функција, а како су функције карактеристике ликова, онда следи и функције-међу-другим-ликовима. Лавовска жеља, жудња, хтење, његов је чин одлуке да се упусти у свет, да постане слободан и везан својом одлуком, својим односом према другим функцијама и ликовима који их носе. Уласком функције Лава у свет, и обзиром на то да је он везан за друге функције, и те друге функције улазе у свет. Тако да сви они ликови који те функције не отеловљују заправо и нису део драме и драмског света. Драмска радња збива се у сфери између функција, између ликова. Драма се састоји само од репродуковања односа (Сонди 1995: 14) међу функцијама и међу ликовима, а ти се односи приказују кроз дијалог. Таквим односима и производњом односа потврђује се да је драма затворена, али слободна (Сонди 1995: 14), да је систем функција затворен, тј. одређен и коначан, али и слободан, у смислу комбиновања и сједињавања функција у ликовима и променама кроз ситуације и перспективе. Свака ситуација, свака перспектива (као и њихов надређени елемент – драма) увек је „изнова одређена дијалектика“ (Сонди 1995: 14) затворености и отворености, слободе. Као што свака сцена модерне драме води наредној и не подразумева присуство аутора (Сонди 1995: 14), тако и модел драмских функција показује да свака ситуација носи нову ситуацију, утире пут новој ситуацији, и свака перспектива утире пут новој перспективи. Ситуација се рађа из ситуације, перспектива из перспективе. Функције се стално успостављају и редукују, разарају у ликовима, кроз ситуације и перспективе и драма зависи од остваривости ових функција у ликовима. Ограничење је модела драматуршких функција то што се функцијама не показује да модерна драма није религиозног карактера (Лукач 1978: 56, 57), да противничке силе нису богови, већ други људи, односи међу људима, па чак и предмети. Ограничење је зато што су то опште функције, које су применљиве и на стару драму, и које, стога, 126

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу



немају посебну функцију којом би се истакло другачије порекло модерне драме, оно које показује њену рационалност, социјалну, грађанску и историјску основу. Ограничењем постојећег модела би се могла схватити и потреба да се систем прошири одређеним функцијама у складу са потребама појединачних драма, као што је био случај са функцијом Предусловног Добра, која је оформљена као нова и као нужна функција, она која је предуслов појаве, такорећи, основне функције жељеног Добра. Настављајући са проблемом ограничења ове теорије, интересантно је свођење функција на шест основних. Наиме, овај систем базиран је на астролошко-хороскопском систему улога, а како је познато дванаест хороскопских знакова и десет планета, занимљива је редукција на само шест. Наиме од дванаест хороскопских знакова (Ован, Бик, Близанци, Рак, Лав, Девица, Вага, Шкорпиja, Стрелац, Јарац, Водолија, Рибе), Етјен Сурио помиње само два: Лава и Вагу, док од десет планета у свој систем уврштава Сунце, Земљу (ову планету додаје сам Сурио, јер је у астролошкој терминологији нема), Месец и Марс, занемарујући Меркур, Венеру, Јупитер, Сатурн, Уран, Нептун и Плутон. Поставља се питање да ли у том случају Етјен Сурио сматра да остале нису основне, нису нужне, и да се не појављују често у драмама да би биле уврштене у систем тумачења. Ово питање, као и питање о томе да ли би, на пример, Венера била варијанта Жељеног Добра, или би могла бити варијанта било које функције, или би, пак, била посебан тип, посебна функција, питањa, којa се, наравно, односe и на остале појмове астролошко-хороскопског типа, тј. на остале планете и хороскопске знаке, биће остављенa за неке од наредних тумачења, а сада су поменутa само као осврт на границе модела драматуршких функција Етјена Суриоа и као могућност прекорачења задатих граница и досегнутих домета у неком новом правцу.

ЛИТЕРАТУРА Лешић 2011: Зденко Лешић, Теорија књижевности, Београд: Службени гласник. Лукач 1978: Đ. Lukač, Istorija razvoja moderne drame, Beograd: Nolit. Пинтер 1982: Харолд Пинтер, Пет драма, Београд: Нолит. Сонди 1995: P. Sondi, Teorija moderne drame, Beograd: Lapis. Сурио 1981: E. Surio, Dramaturške funkcije, u: Mirjana Miočinović (prired.), Moderna teorija drame, Beograd: Nolit, 57-83. Dina Lipjankić / Dramatis Personae in Harold Pinter's Play The Caretaker Summary / This paper examines the model of dramatic functions by Etienne Souriau as seen through Harold Pinter‘s play The Caretaker. The paradigm of the dramatic functions has been applied to Pinter‘s play with the aim to determine which of the dramatic functions appear in the play and how they are combined within characters, as well as to inspect the functions in relation to the situations and perspectives they are given in. The functions in question are: the Lion (the thematic force), Mars (the Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

127

Дина Липјанкић

Opponent), the Moon (the Helper), the Scale ( the Arbitrator), the Sun (the desired good), and the Earth (the receiver of the desired good). The results of the analysis reveal the multitude of combinations of the given functions which are even multiplied by two or three in the specific situations, since most of the situations support two or three perspectives to the events taking place. This implies, therefore, that there are different combinations of functions for the same situation depending on the acquired point of view. The analysis also pinpoints the additional function, the Preconditioned Sun, or the preconditioned good. When present, this new function, is considered necessary since it represents the condition that must be fulfilled in order for the desired good (Sun) to be given the possibility to be attained. Key words: dramatic functions, situations, perspectives, the Lion, Mars, the Preconditioned Good Примљен: 1. августа 2015. Прихваћен за штампу јула 2015.

128

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу