821.163.41-4.09 Ного Р. П. 821.163.41-14.09 Ного Р. П. Оригинални научни рад

Јана М. Алексић1 Институт за књижевност и уметност Београд

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДОСТОЈАНСТВО ПОБУНЕ2

У раду ће бити расветљени поједини философски аспекти Ногове поетике. Овај песник, есејиста и антологичар настоји да метафизичком побуном против бременитог талога историјског искуства и модерне свести легитимизује песничку егзистенцију, у Хајдегеровом смислу те речи. То је, за Нога, начин становања утемељен на очувању трајних духовних вредности, из којих, према филозофу Алберу Камију, отпочиње свака уметничка побуна. Будући да је и песникова свест већ део модерности, овде се, аналогно Фридмановом становишту о „проблематичном побуњенику“, указује на неколико духовно-интелектуалних парадокса из којих Ногов отпор проистиче, а ради освајања смисла и уметничке слободе. Песник је субверзиван, јер његову (превасходно естетичку) побуну дух модерности делегитимизује, али и проблематичан – не зато што нема онтолошку залеђину иза своје побуне, већ управо зато што је побуном објављује. То није иступ забринутог, заслепљеног, дезинтегрисаног, детерминисаног или апсурдног човека, већ човека који се сећа смисла и поседује унутрашњи логосни принцип. Кључне речи: Рајко Петров Ного, побуна, побуњеник, песничко становање, модерност, историја, парадокс

Песничка егзистенција Рајка Петрова Нога почива на радикалном историјском искуству модерности и на естетичком обликовању личног и колективног идентитета са посебним философским реперкусијама. Уколико прихватимо изазов да песниково стваралаштво и његову уметничку свест устврдимо с аспекта метафизике, намеће нам се Хелдерлиново стиховано запажање да, мимо свега, „песнички станује човек на овој земљи“, због чега је пун заслуга. Мартин Хајдегер сматра да поетско становање „гради суштину становања“. Јер, према његовом философском тумачењу, „певање и становање не само да се не искључују, већ – зовући се наизменично – припадају једно другом. [...] Поетско стварање је основна моћ човекова становања“ (Hajdeger 1982: 167–168). Ипак, филозоф, на трагу Хелдерлина, истиче историософско послање поезије и њену неотуђивост од духа епохе из које израња: „Суштина поезије, коју установљава Хелдерлин, јесте историјска у највећој мери, јер унапред одређује неко историјско време. Али као историјска, она 1 tiamataleksic@gmаil.com 2 Рад је настао у оквиру пројекта Културолошке теорије књижевности и српска књижевна критика (178013), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 61

83

Јана М. Алексић

је једино суштинска суштина“ (Hajdeger 1982: 147). Због тога, „песничко стварање, које нам допушта да станујемо, јесте грађење“ (Hajdeger 1982: 152) и, у Ноговом случају, посебан вид побуне песничког бића, ради изласка из тескобе историјске егзистенције и надилажења безнађа у владајућем поретку идеја. Зато је историјско у позадини Ногових песама и зато се његов песнички субјект оглашава као модерни изгнаник и побуњеник. Песникова несвакидашња побуна, усмерена на тескобу пребивања у историји, проблематична је јер исходи из парадокса његове позиције. Она представља сложен и противречан систем становишта и хабитуса који осветљавају његову онтолошку дијалектику – реакцију на самоотуђење и унутрашње агоне (Fridman 2012: 17). Искључиво унутар тих антиномија у модерности се одвија самоспознаја онога који настоји да песнички станује. Модерни човек се нашао на духовној прекретници јер се суочава са кризом модерне историје – кризом властитог идентитета, као и природе сопства, која је довела до самопрогонства и одсуства сазнања о властитим вредностима. Он живи у свету без поретка као изгнаник и побуњеник којем је насушно стабилно духовно устројство. Смисао протеста модерног уметника, према Камију, лежи у ономе „што би по себи било трајно и вредно да буде сачувано“ (Kami 2008: 217). Тај смисао присвојио је и Ного, јер пружа отпор у име целине која га надилази: „Роб устаје, у име свих живота у исти мах, кад осети да се таквом једном заповешћу пориче у њему нешто што не припада искључиво њему већ што представља опште тло на коме се сви људи, чак и онај ко га вређа и тлачи, сусрећу у заједништву“ (Kami 2008: 217). Посреди је метафизичка побуна као чин песничког негодовања против положаја целога света, против судбине која је човеку додељена, а ради одбране вредности која даје смисао његовом постојању (в. Kami 2008: 223). Ного сведочи да је у доба модерности побуна уметника усмерена против модерне свести која, као таква, укида вредности већ проистекле из договора ради живота. Отуда својим песничким ставом он доводи у питање природу слободе у чије име иступа модерни човек. Он своју побуну отпочиње ради изласка из ропства слободе које је дезинтегрисало његов свет. Његов уметнички став почива на вољи за повратком у Божје устројство света. Модерни песник изриче право на смисао и у живом Богу. Тај смисао, међутим, стално измиче јер га историјско искуство апстрахује. Уметник, неочекивано, смисао проналази у апсурдима и противречностима властитог живота. Он говори у име субјекта осуђеног на модерност, коме је ускраћена воља за смислом и трансцендентним искуством. Зато он, како Морис Фридман закључује, „ствара из целог свог постојања и не може да разлучи који део његовог постојања улази у борбу са смислом, а који не. Штавише, пошто узима да ствара јединствени смисао, он не може да има никакав сигуран ослонац већ стално мора да буде изложен очају који наступа када доведе у питање своју борбу или 84

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVII / Број 61

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДОСТОЈАНСТВО ПОБУНЕ

када само постојање измиче пред њим, чинећи све његове представе и формуле неважећим“ (Fridman: 410). Ного, међутим, открива „ведри очај“, као залог уметничког стваралаштва. То оксиморонско расположење одзвања из понорне „долине плача“ у молитви одбаченог, помало резигнираног странца, за доживљај пуноће на непрегледној пучини живота, ћудљивој, променљивој и животодавној – али модерношћу скученој: „Од неба до мора житејскоје море / Од мора живота морно пристаниште / Прими рушну душу доле или горе / Овога што друго ништа ти не иште / До очи да склопи и грбу развеже / У модрилу што се с небесима спаја / За долину плача шта узопшег веже / Две три реске сузе ведрога очаја.“ („Житејскоје море“) Наш „проблематични побуњеник“ упозорава на погубне сметње на везама између Бога и модерног човека, историје и етике. Он је субверзиван, јер његову побуну дух модерности делегитимизује, али и проблематичан – не зато што нема онтолошку залеђину иза своје побуне, као код Достојевског, Камија, Мана, Сартра или Кафке – већ управо зато што је својом побуном објављује. То није побуна забринутог, заслепљеног, дезинтегрисаног, детерминисаног или апсурдног човека, већ човека који се сећа смисла, који поседује унутрашњи логосни принцип. Дијалог и побуна нераскидиво су повезани за сваког песника. Премда резигниран и циничан, јер доводи у питање етички лик Бога, Ного испољава веру да његов бог неће остати слеп и нем пред песничким бићем које с тугом указује на неправду којој је изложено и као појединац и као део читавог света. Он, као трудбеник правде, има поверења у симболичко присуство Недреманог Ока. Његова тужбалица и молитва с елементима отпора је универзална. Он се зато мора ослободити „нелагоде у култури“ која је одстранила Бога, раскинула савез. Ултимативно искуство савремености изазива реакцију Јова и Јоне – страдалника и побуњеника – који су се, као митске парадигме, обрели у модерности.3 Тек у Божјој близини модерни песник-побуњеник проналази мир, подесан борби за правду. Ного верује да ће својом побуном обновити те везе, јер је његов интимни космос супростављен спољашњем хаосу; његов дијалог са „унутрашњим Богом“ сучељен је са ћутањем света. Али, ту се крије нови парадокс: песникова лична и колективна историја подлегла је спољашњим узусима, етичким опасностима егзистенције са уснулим Богом. Сад се трансцендентно повлачи из дијалога, потребног меланхоличном побуњенику: „Задремало је Недремано око / Не огледа се дело у свом творцу“ („Недремано Око“). Посреди је историја отпадништва и владавине зла, која је пореметила везе између затеченог праведника и трансценденције. Песник је двоструко запитан над присуством Бога – у свету и у себи. Отуда је традиционални homo religiosus усамљен у владајућој духовној парадигми, а његово страдање обесмишљено. Објавити побуну у поретку без Бога својеврсни је hibris 3 О интертекстуалним везама и духовним паралелама између библијских јунака Јова и Јове и песника Рајка Петрова Нога види: Радуловић 2015: 47–48. Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 61

85

Јана М. Алексић

с трагичким потенцијалом. Њега савремена уметничка и интелектуална свест неће оправдати, већ ће осудити и ниподиштити. Модерни интелектуалац-уметник је рањив, а своју слабост оглашава иронијом и цинизмом, као „просвећеном искривљеном свешћу“ (Sloterdijk 2008: 21), и као изразом изневереног очекивања унесрећеног модерног просветитеља. Он ликује над властитим отпадништвом, али унутар граница устројства које је у повоју модерне свести легитимизовало такав иступ. Ногова рањивост, међутим, проистиче из неприлагођености, како према владајућем устројству, тако и према свести која је закупила право да се против тог устројства буни. Хришћански концепт који он постулира надилази уоквирени парадокс побуњеног уметника – јер је усмерен на човека као појам и ентитет и јер рехабилитује, а заправо открива актуалност „превазиђених“ вредности. Зато он одбацује ропску слободу од Бога и препушта се слободи за исповедање присутног и милосрдног Бога. То је аутентична побуна против властите модерности, као вида укалупљености у духовну празнину. Крстоносни је пут њеног носиоца. Ного обзнањује двоструку дијалектику свога уметничког распећа – спољашњу и унутрашњу: „Уколико, као уметник, залутао у доба модерности, посведочим свет с уснулим Господом и прихватим јак аргумент интелектуалног циника – који легитимизује моју побуну – за Његов изостанак јер се постидео и одрекао своје творевине, ја Га поричем и у себи, иако ми унутрашње и колективно искуство говори да је са мном. Једино лично и колективно страдање и неправда без метафизичког оправдања потврђују Његово присуство и моју вољу за трансцендентним, која је априори антиномична.“ „Хоће ли деца која теби кроче / Док будан спаваш угледати с болом / Зато што си нас оставио Оче / У твојој зени свој лик с ореолом // А када главе дигосмо високо / У цркви нам се погасише свеће / Је ли трепнуло Недремано Око / Постидело се Око Свевидеће.“ Побуна, међутим, у себи претпоставља могућност пораза, као „родног мјеста наше духовности“ (Ного 2003: 190). У тријумфалној свести модерности само је пораз мера етичности, из које потиче побуна; пораз је опомена на срљање у ништавило у које води победа. То је нови парадокс Ноговог метафизичког бунта. Јер, управо у поразу, као исходишној тачки, као цени слободе, побуна задобија смисаону пуноћу: одлучно непристајање на самоукидање личности како би се избегла историјска одговорност за одустајање од трансценденције. Упитно је, притом, и тежиште песничке контемплације пребачене на подручје духовности: модерни побуњеник проблематичност открива у моменту када обзнањује вољу за духовношћу – за поезијом. Јер, управо је та воља – воља за песничким становањем, које не може бити преовлађујући modus vivendi, већ сам алтернативни вид бивства. Пораз као исходиште поетског стварања, које из тога проистиче, није Ногов силогизам, већ подразумева свест о етичности и духовности саме поезије, као и одговорности освешћеног уметника. Парадоксално, пораз 86

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVII / Број 61

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДОСТОЈАНСТВО ПОБУНЕ

омогућује слободу за стваралаштво – које ће, притом, превазићи апсурдну слободу модерности. На путу побуне ваљају бити занављена већ кодирана симболичка тежишта српске културе и духовности, јер се песник, по природи свог деловања, залаже за хуманистичке идеале и вредности. На трагу смо Ногове теодицеје – „шта је човек, а мора бити човек у односу на доживљај уснулог Бога, с једне, и насупрот представи бесмисла коју је канонизовала секуларизована, тобоже просвећена, интелектуална свест, с друге стране?“ Песник је задужен да промисли како искорачити из ћорсокака историјске егзистенције и да изнађе константу историјског искуства заједнице, онај наратив који и раскида и приближава историјску и метафизичку раван постојања и који, као облик митске свести, утемељује историјску самосвест заједнице. Својим песмама, есејима, поетичким и интелектуалним држањем, Ного одлучно брани став да је у српском случају реч о Косовском завету, истовремено апартном и универзалном наративу, захваљујући којем се могу објаснити, али и осмислити исходи историје српскога народа. Косовски завет, као мит предстaвља ону узвишену и „рђаву историјску бесконачност“ о којој побуњеник сведочи. Уметничком интерпретацијом тога наратива Ного се буни против његовог модерног негирања јер њиме се осваја слобода у аутентичности и омогућава излазак из безнађа модерности. Упркос илузорног хедонизма поетикâ и нарасле оскудице смисла, настаје поезија чисте и изграђене духовне вертикале, која задире у дубину језичке меморије, а тиме у сопство колектива. Као зачетак модерног историјског бивствовања, косовско опредељење представља духовно извориште Ногове теодицеје. Видови тог непрестано перпетуираног наратива обнављају се и у савременом добу. Отуда је побуна самоактуализујућа, а побуњено мишљење се, према Камијевом и Ноговом осећају ствари, „ослања на памћење: оно је једна непрекидна напетост“ (Kami 2008: 222). Захваљујући њој, песник поштује самоспознају заједнице насталој на заједничкој вредности „коју би свако понаособ признао у свакоме“ (Kami: 223). „Побуњеник захтева да у њему ова вредност буде јасно призната зато што он подозрева или зна да би, без тог начела, светом завладали злочин и хаос“ (Kami: 223). Ного, заправо, наслеђеним погледом на свет, модерној свести подастире Јовова, Јонина и Проповедникова питања и сентенце. Тако чини смео, субверзиван преокрет, рефигуришући поредак у којем су побуњенички ставови библијских страдалника и мудраца смислени, а не утопистички. У (пост)модерном духовном контексту ехо тих недоумица је застрашујући и имплицира огроман метафизички јаз између запитаног и испитаника. Песник, попут Меше Селимовића, схвата да је побуњеник у модерности унапред осуђен на губитак. Јову нашег времена много је неизвеснији и мукотрпнији повратак поверења у присуство и милост Божју. Јер, њега за Бога везује наслеђено, а не аутентично искуство. У томе се крије нови парадокс Ноговог проблематичног иступа. Из тог парадокса произлази темељнији однос према дуLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 61

87

Јана М. Алексић

ховној и књижевној традицији као извору сигурности. Палимпсестична структура песничког дела исход је дописивања новог доживљаја света у јединствену и трајну књигу уметничке духовности. Апартно искуство истовремено и потврђује и оспорава примарни осећај света и човекове симболичке манифестације кроз време. Ногова уметничка побуна почива на још једном парадоксу: самопорицању колектива у чије име се оглашава. Критика је већ запазила песниково самопрегорно интегрисање у судбину заједнице, и, на темељу идентификације личног и колективног усуда, поетичко поунутрашњење историјског исхода колективне егзистенције. Историјска заједница из које песник потиче гради своју самосвест на модерним начелима живота без Бога – на постојању које није освестило неправду, већ ју је, штавише, прихватило као легитиман оквир историјске егзистенције. Због тога је побуна обремењена могућношћу неуспеха, као и питање сопственог смисла. Самопорицање ниподаштава телеолошки и сотериолошки потенцијал пораза. Отуда и песниковo двострукo, егзистенцијалнo и метафизичкo изгнанство: из искривљене самосвести колектива, захваљујући којем је придобио неаутентичну егзистенцију, као и из метафизички утихнулог света чија историја осуђује песникову заједницу. У том општем бесмислу, симболички отисак историјског смисла у песничкој, као искупитељској естетичкој стварности, представља Слово – песничка реч са логосним потенцијалом: „Ако на почетку творило је Слово / Земљу небо море небеска видела / И нас да трепћемо откуда све ово / Пред чиме се свачија гордост постидела“ („Разроко“). Премда почива на интертекстуалној подлози почетка Јеванђеља по Јовану (Радуловић 2015: 54), Ногово слово открива јединствени, историјски детерминисани однос према песничкој духовности. Кроз песничко трага се за творачким Словом, смислом изгнанства из историје ради усељења у нови духовни живот. Јер, смислотворна снага живота требало би да буде присутна у свакој конкретној историјској егзистенцији, као и у њеном симболичом изразу. Ного је, зато, идеолог месијанске естетике (Радуловић 2007: 111) и уметности ради спасења, утемељеној на раном модернистичком ставу, налик поетичком ставу Момчила Настасијевића и српских експресиониста, да је уметник религиозни мисионар: „А ако си Слово творило и ово / Сузну ће молитву срицати разроко / Горе и кад спава Недремано око / А доле двојничко око песниково“ („Разроко“). Тиме се у моменту процеса дехуманизације увећава одговорност стваралаштва за човека. Песничка реч, међутим, трајно је уписана у свест историјског народа, који своју историчност изнова, услед неписмености или добровољне аутистичности пориче. Историјско искуство, с друге стране, непрестано заглушује, сажима или прецртава оно једино Слово које сведочи аутентично историјско биће појединца и заједнице. Пристајање на буку света и разарање смислотворне и митотворачке снаге речи је онтолошко самониподаштавање, пристајање на минус присуство. Ного тра88

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVII / Број 61

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДОСТОЈАНСТВО ПОБУНЕ

га за путевима потискивања ништећих сећања, оправданих у модерности. „Памтивековна реч“, која гарантује сећање на сопство, отеловљује насушни бол којем је изложен и модерни субјект расутог идентитета: „А реч уназад ходи у постојбину бола“ („Кенотаф“). Отуда је Ного песниксведок, али и песник-историософ, који скупља, бележи и коментарише негативно историјско искуство. Из метафизичког раскорака између уметника и историје исходи меланхолични доживљај света. Ногова меланхолија проистиче из дубљег идеолошког и духовно-душевног растројства свеколиког људског постојања, из оних вредности којима песник искушава доминантне (псеудо)хуманистичке крилатице. Тај раскорак импликује напетост између духовне премоћи уметниковог система вредности и његове реалне немоћи у односу на хегемонију секуларизоване свести која је узурпирала право на потрагу за смислом, прогласивши је егзистенцијално ирелевантном. Меланхолија је притајено песниково немирење са немогућношћу постварења хуманитета у историји и спознајно искуство односа „са тамним основама бивствовања“ (Гвардини 2007: 138). Када је о Ногу реч, опет се враћамо Камију који вели: „Поступком који примењује на стварност, уметник потврђује своју снагу неприхватања. Али оно што задржава од стварности у свету који ствара, открива његово прихватање барем дела стварности који извлачи из таме постојања да би га обасјао светлошћу стварања“ (Kami 2008: 423). Неприхватање усуда пораза ради искупљења и спасења чујемо у песмама попут „Врата спаса“, „Данак“, „Књига о Јову“, „Невестињски иконостас“ или „Дело твојих руку“. С тим ентузијазмом, Ного искорачује из тмине модерности, не у домен предмодерности, у који је присилно, књижевноисторијским превидом ситуиран, већ у светлост оних идеја које гарантују достојанство песничког становања сваког човека. У тој мрклини, парадоксално, лежи истинска пуноћа постојања које је свестан и меланхолик. У непросвећеној егзистенцији с дуплим дном и духовној оскудици крије се идејно и емотивно извориште имагинације, оно Друго сопства које уметник мора да сагори и надиђе у стваралачком процесу. То је, према Камију, још један од разлога за побуну: „У уметности, побуна се завршава и одржава кроз истинско стварање а не кроз критику или тумачење“ (Kami: 426). Побуна је, дакле, прворазредни естетички искорак меланхолика. Ногова меланхолија, међутим, логосног је и есхатолошког типа: „Пре него све буде пепео и пара / Док нас не освоје којих се сви боје / Недремано око грчкога олтара / Кроз вас пројављује постиђење своје“ („Тропар лета“). Или: „Овај мук је очај коначнијих ствари“ („Нема вечност“). Међутим, историјско искуство показује да је симболотворни као смислотворни самопрегор против унутрашње модерности трагичан, јер је вечност упорно нéма, замагљена мŷком модерног феноменолошког времена у коме треба опстати: „Све је овде једном хтело бити друго / А све нема вечност бездушно заледи“ („Нема вечност“). Ипак, Ного неуморно испољава инокосLipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 61

89

Јана М. Алексић

ну утопијску чежњу за сусретом са апсолутом, са оним који је љубав и нада, светлост и лепота: „Као са онога света / Открио ми је Мој страшни / Апсолут“ („Повуците ме за консеквенцу“). Није ли он, по томе расположењу, сличан Милошу Црњанском, Иви Андрићу или Новици Тадићу, који су, сваки на свој начин, у меланхолији проналазили метафизичку подлогу за креативне узлете? И коначно, није ли то меланхолија изгнаног и побуњеног уметника? Ипак, Ного полаже наду у други Христов долазак, у откривењски домен егзистенције, ма колико се испоставио као потресан и разоран, а не у неодређену естетичку замисао или сурогат откривене истине: „Други долазак слуте И љиљани у долу / Радујући се цвату да речи не остаре / У песми над песмама У поновљеном болу / Не знамо шта су знали и јаре и магаре“ („Други долазак“). Песничко стваралаштво поред меланхолије подстиче и туга. „Туга велика“ Рајка Петрова Нога синтетизује и сублимише осећање изгубљености, одбачености, отуђености, стида, одговорности и слободе. То је кључна синтагма песникове теодицеје. Велика, изврсна туга објављена је као колективно осећање губитка сопства и наративног идентитета, јер, за песника, идентитет је само онтолошка категорија. Управо зато, на трагу Берђајева, Ного својом иманентном поетиком сведочи о природи и смислу стваралаштва: „Уметност не ствара савршенство, већ говори о тузи за савршенством и ту тугу симболички представља. А то је карактеристично за сав склоп хришћанске културе“ (Берђајев 2001а: 152). Између оскудице смисла, чежње за симболичким животом у вишку значења, искрсава послање песника и аутентична контрадикција песништва: „Лирика слави чудо људског постојања као дар божји, као чисту радост живљења, а истовремено тугује над људском пролазношћу. Њена је туга радоснотварна. Њен је хијероглиф отисак чежње за људском смисленошћу, шифра која не застарева“ (Ного 203: 183). „Радоснотварну тугу“ прозорљивог меланхолика, који из апсурда свога времена извлачи „ведри очај“ и духовну вертикалу, ослушкујемо у „Балади о Ђурђевдану“: „Из нових фресака стара туга веје / Није све пропало кад пропало све је.“ Ногова поезија преноси носталгично сећање на рај, али и продорни, раздирући паклени доживљај својег времена. Драми слободе Ного супротставља слободу стваралаштва. Ногов поетички поглед на свет садржи вишак, који Бела Хамваш сматра суштином уметности, бољом стварношћу. Ного ствара поезију из вишка историје, и, парадоксално, из мањка метафизике, настојећи да оплемени сурову егзистенцију естетичким постојањем – метапоезисом. Јер, имајући „терапеутски смисао“, поезија је изнад стварности: као таква, она је у стању да ,мења’, ствара, апстрахује разорни вишак историје (Ного 2003: 192). Отуда се песников уметнички бунт доврхњује у vita nuova. Освешћујући на духовно-религијски начин све парадоксе историјског постојања и, болујући од историје, он песнички вида ране. Тако су, у његовом песничком делу, акумулиране трансценденталне

90

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVII / Број 61

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДОСТОЈАНСТВО ПОБУНЕ

силе којима се управља живот (Хамваш 2011: 31–32) и захваљујући којима долази до самоафирмације песничке личности. То нас враћа питању права на песничко становање у модерности, одакле происходи побуна. Песник не жели да закупи своју стамбену јединицу на одређено време, већ да уложи цело своје биће како би тај простор остао трајно власништво поезије. Јер, сваки, па и модерни човек, има право на песничку егзистенцију, на песничко осмишљавање живота, на грађење бољег живота. Зато је Ногова песничка мисија очување континуитета културне историје и духовности, као и исконског идентитета, који би ваљало да предупреде савремени „дух самопорицања“, како у култури, тако и у хуманитету. Песник, као представник модерног човека, своју универзалност, у хуманистичком смислу, брани естетичким иступом у име свих изгнаних и поражених, али и оних којима је модерна свест одузела право на сакрализацију властитог живота. Симболичком ауром уметничке речи, истрајно и упркос свему, Ного дарује сакралну димензију историјском трајању, и то не само заједници из које потиче, већ целом човечанству. Зато је трагичан и проблематичан, али достојанствени житељ песничке духовности.

Извори Ного 2003: Р. П. Ного, Сузе и соколари, Београд: Београдска књига. Ного 2013: Р. П. Ного, У долу шушти јечам: Девет строфа једне повести. Нови Сад: Orpheus.

Литература Берђајев 2001: Н. А. Берђајев, Смисао историје: Оглед филозофије човечје судбине, Превео Мил. Р. Мајсторовић, Београд: Дерета. Гвардини 2007: Р. Гвардини, „О смислу меланхолије“, Превео Душан Ђорђевић Милеуснић. Градац, [Тема броја: Меланхолија], прир. Славица Батос. бр. 160– 161, стр. 134–140. Kami 2008: A. Kami, Pobunjeni čovek, Eseji. Preveli Dana Milošević, Nikola Bertolino i Neda Valčić-Lazović. Beograd: Paideia. Радуловић 2007: М. Радуловић, Раскршћа српског модернизма: Идеолошки и културни контекст српске књижевности 20. века, Београд – Фоча: Институт за књижевност и уметност – Православни богословски факултет Св. Василија Острошког. Радуловић 2015: О. Радуловић, „Духовне димензије Ноговог песништва“, у: Јован Делић (ур.), Поетика Рајка Петрова Нога. Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност – Дучићеве вечери поезије, 43–62. Sloterdijk 2008: P. Sloterdijk, Kritika ciničnoga uma, Preveo Boris Hudoletnjak, Podgorica: CID, Fridman 2012: M. Fridman, Pobunjeni čovek: Melvil, Dostojevski, Kafka, Kami, Preveo Igor Javor, Beograd: Službeni glasnik.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 61

91

Јана М. Алексић

Hajdeger 1982: M. Hajdeger, Mišljenje i pevanje, Izabrao i preveo Božidar Zec, Beograd: Nolit. Hamvaš 1994: B. Hamvaš, Patam, Preveo Sava Babić, Beograd: Centar za geopoetiku. Jana M. Aleksić / Rajko Petrov Nogo: the dignity of rebellion Summary / In this paper, we have tried to clarify certain philosophical aspects of Nogo’s poetics. This poet, essayist and anthologist seeks to legitimize the existence of poetry, in Heidegger’s sense of the word, through metaphysical rebellion against the fraught precipitate of historical experience and modern consciousness. That is, for Nogo, modus vivendi, based on the preservation of permanent spiritual values, from which, according to the philosopher Albert Camus, each artistic rebellion begins. Since the poet’s consciousness is already part of the modernity, here, analogous to Friedman’s stance on the “problematic rebel”, we point to several intellectualspiritual paradoxes, from which Nogo’s resistance is derived, in order to gain sense and artistic freedom. The poet is subversive, because his (mainly aesthetic) rebellion is delegitimized by the spirit of modernity, but he is also problematic – not because he has no ontological background for his rebellion, but precisely because he declares one through the act of rebellion. That is not a statement of a worried, blindfolded, disintegrated, determined or absurd man. The rebellion belongs to the man who has the memory of sense and owns an inner profound principle. Key words: Rajko Petrov Nogo, rebellion, rebel, poetic residence, modernity, history, paradox Примљен: 12. новембра 2016. Прихваћен за штампу новембра 2016.

92

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVII / Број 61